foto: Privatna arhiva

U ovoj godini Evropu očekuje blagi ekonomski oporavak. Međutim, visoke kamatne stope, geopolitičke tenzije i politička neizvesnost, kao i fiskalna ograničenja, umanjuju izglede za rast evropskih ekonomija. 

Početkom 2023. godine ekonomisti su mahom upozoravali na potencijalne rizike od inflacije koja bi mogla da se otrgne kontroli centralnih bankara i da izazove novu finansijsku krizu i globalnu recesiju. Predviđalo se da evropskoj ekonomiji preti stagflacija, odnosno spoj visoke inflacije, uporno niskog ekonomskog rasta i visoke nezaposlenosti. Na kraju godine je postalo evidentno da je najlošiji scenario izbegnut. Svetska privreda je porasla za oko 3%, inflacija je na silaznoj putanji, dok su tržišta rada pokazala izdržljivost i prilagodljivost. Okolnost da je došlo do značajnog pada inflacije u odsustvu duboke recesije, iznenadila je mnoge. Ekonomske prognoze za 2024. godinu su daleko povoljnije. Da li je opasnost prošla ili je sadašnji umereni optimizam tržišnih analitičara ipak preuranjen? 

Iako je uspela da prebrodi gubitak snabdevanja ruskim gasom, Evropa će ostati ranjiva i u 2024. godini. Iako se očekuje dalji pad stope inflacije, ona će i dalje ostati iznad ciljanih 2% Evropske centralne banke. Evropska komisija prognozira rast od oko 1,2% u ovoj godini na nivou evrozone, i od oko 1,3% na nivou Evropske unije. Delom i zbog delovanja negativnih demografskih činioca, očekivanja su da će i u narednim godinama biti zabeležen tek skroman rast evropske ekonomije. Visoke kamatne stope i nastupanje novih eksternih ekonomskih šokova, izazvanih geopolitičkim tenzijama, upozoravaju da opasnost od recesije nije prošla.  

Glavni izazovi za evropsku ekonomiju u 2024. godini su: inflacija, usporavanje ekonomija Nemačke i Kine, troškovi energetske tranzicije, nastavak vojne i finansijske pomoći Ukrajini i druga geopolitička previranja. 

Stari ekonomski problemi i u novoj godini 

Jedan od najvećih ekonomskih izazova u 2023. godini bila je borba s rastom cena. Očekivalo se da će nagli prelazak na strožu monetarnu politiku u 2022. godini dovesti do skoka nezaposlenosti i usporavanja rasta. Uprkos višim kamatnim stopama i izazovnom ekonomskom okruženju, na evropskim tržištima rada nije bilo ozbiljnijih turbulencija. S druge strane, visoki troškovi pozajmljivanja i volatilnost na tržištima energenata odvraćaju investitore, umanjujući izglede za rast. Restriktivna monetarna politika će i dalje biti u fokusu tokom većeg dela tekuće godine. U najširem smislu, istrajavanje inflatornih pritisaka uslovljeno je posledicama pandemije, ratom u Ukrajini, efektima klimatskih promena (poplave, suše itd.), ali i pređašnjom ekspanzivnom fiskalnom i monetarnom politikom. 

Drugi pogled na Nemačku 

Tokom poslednje decenije i po evropske krize su se smenjivale, a Nemačka je predvodila odgovore na njih. S visokim trgovinskim suficitom i najvišim kreditnim rejtingom, ona se pojavila u ulozi svojevrsnog garanta stabilnosti evrozone. Međutim, kritičari politike štednje, odnosno fiskalne suzdržanost po meri Nemačke oduvek su upozoravali da njen ekonomski model u kojem je takoreći puna zaposlenost udružena s niskim stopama rasta zapravo ukazuje na problem u pozadini − vrlo spor rast produktivnosti. Danas se o nemačkoj ekonomiji sve više govori u kontekstu stagnirajućih zarada, sumornih demografskih podataka, kašnjenja u digitalizaciji, neadekvatnih investicija i opasnosti od zaostajanja za međunarodnom konkurencijom (npr. oštra kineska konkurencija u automobilskoj industriji, naročito u sektoru električnih vozila). Po umirivanju posledica svetske finansijske krize i krize u evrozoni koja ju je pratila, izvoz se znatno brže oporavio u Nemačkoj nego u drugim evropskim državama. Kao jedan od glavnih faktora navodi se rast kineske potražnje za visokokvalitetnom nemačkom robom. U međuvremenu, pokazalo se da ni kinesku stranu ne mimoilaze izazovi. Vodeći ekonomisti uveliko raspravljaju o ozbiljnosti problema sa kojima se Kina suočava, te da li su oni uvod u ekonomsko opadanje druge najmnogoljudnije sile. U svakom slučaju, usporavanje nemačke privrede je loša vest za evropske države i, uopšteno uzev, nastavak integracije. Ekonomski jaka i samouverena Nemačka će pre finansijski i politički podržati velike nadnacionalne projekte i investicije. 

Zahtevi Zelene agende 

Evropski državnici i zvaničnici su postavili cilj da Evropa postane prvi klimatski neutralni kontinent. Preciznosti radi, reč je o inicijativi EU. Naime, prema „Evropskom zelenom planu, EU nastoji da postane klimatski neutralna do 2050. godine. U to ime za države Zapadnog Balkana je predviđen paket pomoći kako bi se priključile ostvarivanju ciljeva iz Zelene agende EU”. Kako bi ova ambiciozna agenda bila ostvarena, potrebno je obezbediti snabdevanje električnom energijom iz zelenih izvora, kao i funkcionisanje industrije, grejanja i saobraćaja posredstvom zelene energije. Načelno, očekuje se da energetska transformacija podstakne rast, jer investicije utiču na povećanje tražnje, dok specifičan geografski položaj pruža komparativnu prednost. Nejednaka raspodela prirodnih resursa bi mogla podstaći nove i/ili pospešiti neke od postojećih regionalnih razlika. Takođe, proces dekarbonizacije bi mogao imati negativne posledice po države čija se industrija oslanja ne crpljenje zaliha lignita. 

Izdvajanja za Ukrajinu 

Do 2023. godine SAD su bile glavni dobavljač oružja za Ukrajinu, kada primat preuzimaju evropske države. Bez novih značajnih ulaganja u vojnu industriju, Evropa neće moći da održi ovaj tempo. Usled vojne potrošnje, ukrajinski budžetski deficit je dostigao cifru od oko 20% BDP. Očekuje se da će EU odobriti pomoć iz evropskog budžeta od oko 50 milijardi evra za period od 2024. do 2027. godine.  

Geopolitička previranja 

Raširena je percepcija da Evropa zaostaje za dinamičnijim regionima. Zamera joj se nedostatak strategije za snalaženje u novim globalnim okolnostima. Nekada lider u promociji poželjnih standarda međunarodnog i regionalnog dogovaranja, EU je nespremna za novu, transakcionu igru geopolitike. Ekonomija se istovremeno pojavljuje kao bojno polje geopolitičkih rivala i oružje njihove geoekonomske konfrontacije. Na ekonomsku otvorenost i međuzavisnost, koja se nalazi u osnovi jedinstvenog evropskog tržišta kao najvećeg uspeha integracije, počinje da se gleda kao na slabost.  

Decenijama unazad je briselska birokratija nastupala kao beskompromisni pobornik slobodne trgovine i sprovodila oštru politku konkurencije koja je nacionalnim vladama zabranjivala da subvencionišu nacionalne kompanije i stratešku industriju. Smatra se da je ovo posebno išlo u prilog manjim članicama, čije su kompanije posredstvom zdrave konkurencije na evropskom tržištu uspele da prevaziđu ograničenja malih domaćih tržišta. S druge strane, velike članice imaju kompanije kojima bi zaštita na evropskom nivou i povlađivanje „strateških ekonomskih interesa“ Evropskoj konkurenciji iz Kine i SAD išla u prilog. Na tom tragu, poslednjih godina je evidentan trend ublažavanja strogih pravila o državnoj pomoći na nivou EU u ime dosezanja cilja tzv. strateške autonomije. Ideja je da Evropa više ne bude puki posmatrač na geoekonomskoj utakmici, već da postane njen aktivni učesnik. 

Posmatrano srednjeročno, pred Unijom se nalaze tri velike dileme: kako da pomiri protivrečne ekonomske i bezbednosne ciljeve; da li da preorijentiše politiku konkurencije kako bi odgovorila na izazove rastuće međunarodne polarizacije; i kako da na najbolji način sprovede unutrašnje strukturalne i fiskalne reforme u zoni evra ne bi li pospešila ekonomski rast. Očekivano je da se u fokusu evropskih lidera u narednim godinama nađe nastavak tranzicije ka zelenoj energiji, digitalizacija i regulacija veštačke inteligencije (EU nastoji da se pozicionira kao pionir u domenu regulatorne politike u ovoj oblasti), zdravstvena i industrijska politika. 

Savez evropskih država oličen u EU, u pogledu mogućnosti za dosezanje pravednijeg i sigurnijeg ekonomskog uređenja za većinu njene populacije, prednjači u odnosu na glavne globalne takmace − SAD, Kinu i Rusiju. Potrebno je da, u narednim godinama, EU učini više kako bi ceo kontinent konvergirao ka njenim najrazvijenijim članicama, uključujući i zemlje kandidate i potencijalne kandidate za članstvo.

 Autorka: Dragana Dabić
Institut za međunarodnu politiku i privredu