foto: FoNet

Deluje da zakone nije bilo toliko teško usvojiti. Mnogo teže ih je primeniti. Ali ne zato što su ti zakoni komplikovani ili loši, već zato što napretku vladavine prava u Srbiji nedostaje osnovni konstitutivni element – dobrovoljno povinovanje sve tri grane vlasti Ustavu i zakonu. U ključnoj oblasti za uspostavljanje vladavine prava – otklanjanju nedozvoljenog pritiska na pravosuđe – situacija je u Izveštaju Komisije ocenjena kao zabrinjavajuća.  

Evropska komisija je u Izveštaju za 2023. godinu konstatovala napredak Srbije u oblastima pravosuđa i medija, a došlo je do napretka i u oceni o usklađivanju sa spoljnom politikom EU. Tako je glasila vest u gotovo svim domaćim medijima po objavljivanju Izveštaja Evropske komisije o Srbiji. Ocena EK izazvala je različite reakcije: od onih koji ovaj konstatovani napredak čitaju isključivo kao diplomatski instrument koji treba da privoli Srbiju da ne odustane od evropskog puta, do onih koji pozitivne ocene u oblasti pravosuđa i medija čitaju kao okretanje glave od dva suštinski najveća problema građana Srbije. A to su upravo − loše stanje u medijima i na polju zaštite prava, odnosno u pravosuđu. Svi drugi problemi su povezani s njima ili su njihova direktna ili indirektna posledica. 

Kako Brisel javlja 

Međutim, ukoliko odemo korak dalje od medijskih priloga o Izveštaju  i pogledamo sam Izveštaj, videćemo da su medijski navodi samo dobra (medijska?) šminka za ne tako dobro realno stanje. Za srpsko pravosuđe se tvrdi da je ostvarilo ograničeni napredak, ali isključivo na terenu usvajanja pravnih akata. Najvećim uspehom smatra se pet pravosudnih zakona koji su usvojeni kao posledica promena Ustava iz februara 2022. godine. Izveštaj navodi da je tokom naredne godine potrebno usvojiti još dva zakona – Zakon o pravosudnoj akademiji i Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Interesantno je da su organizacije civilnog društva mesecima pokušavale da dođu do informacije koji će pravosudni zakoni biti usvajani tokom 2024. godine. Ministarstvo pravde ni na jedan od brojnih zahteva nije odgovorilo, pa su civilno društvo, ali i građani, prinuđeni da se o pravosudnoj politici informišu preko Brisela, odnosno Izveštaja o kojem je ovde reč. Na tom primeru dobro vidimo netrpeljivost organa vlasti prema civilnom društvu, koje je uostalom i konstatovano u Izveštaju.  

Dok je pohvaljeno usvajanje zakona, nepregledna je lista praktičnih problema kojima usvajanje zakona nije doprinelo. Navodi se da i dalje postoje izazovi u pogledu nepristrasnosti, odgovornosti, efikasnosti i profesionalnosti pravosuđa, ali i pristupa pravdi i edukaciji nosilaca pravosudne funkcije. Trenutni sistem zapošljavanja, premeštaja i unapređenja sudija i tužilaca još uvek nije promenjen kako bi se osiguralo da je napredovanje u potpunosti zasnovano na zaslugama, kaže se dalje u Izveštaju. Zaključuje se da novi pravosudni zakoni postavljaju preciznija disciplinska pravila, ali da postoji potreba da se poboljšaju kapaciteti disciplinskih organa. Praktično gledano, ovo su sve eufemizmi, jer postoji jaka inercija, odnosno zadržavanje postojećeg način postupanja u svim pravosudnim oblastima – od izbora sudija i tužilaca do odlučivanja o njihovoj odgovornosti. Nedostaje stvarna volja da se loše stare prakse menjaju. Takav stav pronalazi mesto u krilatici koju često možemo čuti u vrhu pravosuđa kada je reč o primeni novih ustavnih i zakonskih pravila, a ona glasi: promenićemo propise, ali ćemo raditi onako kako smo radili ranije. 

Na papiru gladac, u primeni jadac 

Na kraju, deluje da zakone nije bilo toliko teško usvojiti. Mnogo teže ih je primeniti. Ali ne zato što su ti zakoni komplikovani ili loši, već zato što napretku vladavine prava u Srbiji nedostaje osnovni konstitutivni element – dobrovoljno povinovanje sve tri grane vlasti Ustavu i zakonu.  

U ključnoj oblasti za uspostavljanje vladavine prava – otklanjanju nedozvoljenog pritiska na pravosuđe – situacija je u Izveštaju Komisije ocenjena kao zabrinjavajuća. Navodi se da je preduzet niz koraka kako bi se smanjio prostor političkog uticaja na pravosuđe, ali da u praksi rezultati takvih akcija nisu primetni. 

Takođe, ističe se da je pritisak na pravosuđe i tužilaštvo i dalje veliki. Vladini zvaničnici, uključujući i neke na najvišem nivou, kao i poslanici, nastavljaju da javno komentarišu tekuće istrage ili sudske postupke, kao i rad pojedinih tužilaca i sudija. 

Loša ocena koja se tiče otklanjanja nedozvoljenog pritiska je zapravo i ključna ocena stanja u srpskom pravosuđu, ali i napretka Srbije u evropskim integracijama u oblasti vladavine prava. Ustav je – setiće se građani – u februaru 2022. godine u okviru procesa pridruživanja menjan upravo kako bi bio otklonjen nedozvoljeni pritisak na pravosuđe koje vrše političke strukture. 

Ekscentrični detalji i disciplinovanje građana 

Uz konstataciju da nije bilo slučajeva konačnog oduzimanja imovine, Evropska unija poziva Srbiju da usvoji još pravnih akata: Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije i prateći Akcioni plan. Srbija je Evropskoj komisiji predstavila Nacrt strategije za borbu protiv korupcije za period 2021−2028, uz prvi Akcioni plan za period 2023−2024, navodi se u Izveštaju. U praksi, organizacije civilnog društva su na osnovu ovih akata popunjavale upitnik poslat iz Vlade koji ih indirektno, gotovo svakim ponuđenim odgovorom, sumnjiči za delovanje koje može biti povezano s finansiranjem terorizma. Nažalost, takve ekscentrične detalje u korišćenju evropskih integracija u svrhu disciplinovanja građana i organizacija unutar zemlje Evropska unija još uvek ne prepoznaje. 

Nadamo se da će ova tema, odnosno zloupotreba evropskih integracija, u budućnosti biti viđena kao ozbiljna opasnost ne samo po pridruživanje Srbije Uniji već kao ona koja može doprineti otporu inače evropski orijentisanih građana. Taj otpor se javlja jer ciljevi Unije u domaćoj praksi imaju više elemenata represije nego zapadnoevropske demokratije. 

Pažljivo čitanje Izveštaja Evropske komisije upućuje nas na najmanje dva zaključka. Prvi zaključak se nameće u slučaju da Izveštaj Komisije posmatramo kao objektivan i sasvim realan. U toj opciji, ako su pravosuđe i mediji uspešne oblasti za Srbiju, onda je stanje u ostalim oblastima nepodnošljivo loše. Da li je to ispravna ocena ili nije, može proceniti svaki građanin. Drugi zaključak se nameće u slučaju da su izveštači Evropske komisije navedenim ocenama samo pokušali da kormilo integracija zadrže u rukama srpskih državnih zvaničnika. U takvoj interpretaciji zadovoljstvo (relativno efikasnim) usvajanjem zakona samo je slamka spasa za one u Uniji koji se trude da Srbiji daju još vremena, u nadi da će pokazati svoje praktično razumevanje za važnost svih elemenata vladavine prava – od slobodnih i neposrednih izbora, ustavnih jemstava ljudskih i manjinskih prava, podele vlasti, nezavisne sudske vlasti, pa sve do povinovanja vlasti Ustavu i zakonu. 

Tekst je prvobitno objavljen u 102. broju biltena Progovori o pregovorima

Autorka: Sofija Mandić
Centar za pravosudna istraživanja