foto: Novi treći put

Tvrda desnica je u početku bila tek protesni šum u Evropskom parlamentu, zatim malobrojna grupa ljudi koja je postavljala nezgodna pitanja visokim zvanicama Parlamenta, a zatim i relevantan protestni glas. Mogu li sada ove snage postati dovoljno velike da učini Evropsku uniju disfunkcionalnom? 

Pred gotovo svake izbore za Evropski parlament u domaćem i međunarodnom javnom mnjenju javlja se već uveliko poznata, panična atmosfera. Mediji šire strahove, pišu o pobedi evroskeptične desnice i mogućnosti da Evropska unija bude uzdrmana iznutra, a pojedini idu tako daleko i da najave raspad EU nakon izbora. Uprkos, uglavnom solidnim, rezultatima stranaka na evroskeptičnoj desnici, njihov udeo poslanika u klupama Evropskog parlamenta bude nedovoljan za veći uticaj, a protesni glas unutar EU institucija mahom ostane irelevantan.  

Ipak, ovog puta, veliki uspon desnice u Evropi u poslednje dve godine i pobede u nekim državama mogu napraviti određene probleme u funkcionisanju Brisela. Veliki udeo antisistemske desnice u poslaničkim klupama može stvoriti matematičke probleme za dogovor funkcionalne i vrednosno dosledne većine, što bi ugrozilo veliki broj politika i ugušilo reformske inicijative. Postavlja se pitanje kolike su maksimalne mogućnosti evroskeptika da ugroze rad Evropske unije i izazovu nove političke prepreke i probleme.  

Za početak, loš signal i uvertira za majske izbore je pobeda Gerta Vildersa u Holandiji, prethodna pobeda Đorđe Meloni u Italiji, dobri brojevi za Nacionalno okupljanje Marin Le Pen u anketama i preko 20% u anketama za tvrdo desnu Alternativu za Nemačku. Stabilna vlast Fideza Viktora Orbana, jaki anketni rezultati austrijskih slobodara, švedske tvrde desnice ili flamanskih separatista mogu biti samo dopuna tom trendu. Ohrabrenje za proevropske snage svakako jesu slabi ili tek osrednji rezultati tvrde desnice u većini istočnoevropskih država članica i u mediteranskim državama, sa izuzetkom Italije, gde se i vlast Đorđe Meloni pokazala u praktičnom smislu mahom umerena. 

Od šuma do značajne buke 

Naravno, kada se radi o izborima i postizbornom periodu, uvek je reč i o matematici i konkretnim brojevima, iz kojih proizilazi i dalji politički uticaj. Evropski desni evroskeptici su s vremenom povećavali svoj procenat podrške i značaj. Na evropskim izborima 2009. imali su ukupno oko 9% glasova, da bi taj udeo 2014. porastao na oko 11% i došao do vrhunca 2019. sa skoro 19% podrške evropskih birača. Na ovogodišnjim izborima deluje da ovaj skup političkih snaga može preći i 20% glasova, što bi značajno povećalo njihovu ulogu u briselskoj politici.  

Tvrda desnica je u početku bila tek protestni šum u Evropskom parlamentu, zatim malobrojna grupa ljudi koja je postavljala nezgodna pitanja visokim zvanicama Parlamenta, a zatim i relevantan protesni glas. Mogu li sada ove snage postati dovoljno velike da učini Evropsku uniju disfunkcionalnom?  

Nakon prethodnih izbora za Evropski parlament, proevropske grupacije desnog centra, socijaldemokrata i liberala uspele su da formiraju dosta funkcionalnu većinu od 420 od 705 poslanika. Ukoliko minimalna većina ove tri grupacije stranaka od 353 poslanika ne bude moguća, funkcionisanje Evrope će u velikoj meri zavisiti od kompromisa. Deo ovih kompromisa se možda bude ogledao kroz tvrđu politiku prema azilu i migrantima, manjim interesovanjem za proširenje, mekšom politikom prema Rusiji i Kini, kao i manjim mogućnostima za ambicioznije reforme Evropske unije. 

U suštini, takav scenario bi dao dosta političke moći evropskoj evroskeptičnoj desnici, ali i zelenima i evroskeptičnoj levici. Prvi bi verovatno iskoristili svoju političku moć da, uz snage mejnstrim evropske desnice (EPP), proguraju dosta agende koju ove stranke promovišu i u državama u kojima su deo vlasti, dok bi druga grupa bila dosta moćna kada je u pitanju pomeranje Brisela ka više ekoloških regulacija. Međutim, najveći izazov ostaje rizik disfunkcionalnosti EU, jer bi on podrazumevao nemogućnost izglasavanja predloga, što bi dodatno smanjivalo poverenje birača u evropske institucije. One i danas deluju glasačima dosta udaljene, previše birokratski usmerene, a njihova slabost da isporučuju konkretne rezultate može staviti EU na ozbiljan test na narednim evropskim izborima. 

Oprezno s populizmom 

Ipak, prve ovogodišnje ankete Europe Elects i Der Föderalist ukazuju da bi proevropske grupacije partija imale potrebnu većinu, uprkos padu broja poslanika u odnosu na glasanje 2019. Ta većina bi po proceni pala sa 420 na oko 370−380 poslanika od potrebnih 356. U tom smislu, ona ostaje ranjiva na potencijalne promene raspoloženja birača do početka glasanja 6. juna. Kriza u Gazi i propalestinski protesti, inflacija, rat u Ukrajini, migrantsko pitanje i energetske nestabilnosti pomagale su tvrdoj desnici da ostvari dobitke u najskorijim izbornim ciklusima. Slični potencijalni nepredviđeni događaji mogu biti od pomoći evroskepticima. 

Bez obzira na izvesniji trijumf proevropskih grupacija stranaka i njihove mogućnosti za većinu, veći izazov za Evropsku uniju ostaje generalno pomeranje biračkog tela ka desnici i populizmu. Osim samih partija na ekstremnoj desnici, značajan deo mejnstrim stranaka pomerio se ka delu njihovih pozicija. Evropski narodnjaci usvojili su velik deo antimigrantskih politika, kao i deo socijaldemokrata, poput onih u Slovačkoj ili Danskoj. Za razliku od tvrde desnice, koju karakterišu i autoritarne tendencije, što se može videti kroz primere Poljske ili Mađarske, mejnstrim stranke ostaju dominanto prodemokratske i posvećene evropskoj ideji. Njihov opstanak na vlasti u Briselu garantuje i jak prodemokratski i proevropski glas u srcu Evrope. Međutim, evropski birači sve više okrenuti udesno i skloniji populističkoj komunikaciji i politici mogu biti najveći izazov za Evropu u 2024. i godinama koje dolaze. Suzbijanje nativističkih, autoritarnih i demagoških tendencija lakše je izvršiti u političkoj sferi nego menjati kod birača, a drugo je trenutno važnije od prvog. 

Tekst je prvobitno objavljen u 104. broju biltena Progovori o pregovorima

Autor: Dimitrije Milić
Novi treći put