foto: Ambasada Republike Srbije u Tirani

Izjava albanskog premijera Edija Rame da je inicijativa Otvoreni Balkan ispunila svoju svrhu reaktiviranjem Berlinskog procesa izazvala je veliki broj reakcija. Te reakcije su, međutim, samo nastavak već postojeće, izuzetno žive debate o svrsi i postignućima te inicijative. Koji su (bili) ciljevi Otvorenog Balkana? Kakva su konkretni rezultati? I da li je Ramina izjava označila kraj svega?

Početni koraci

Na sastanku u Novom Sadu, 10. oktobra 2019. godine predsednik Srbije, premijer Albanije i premijer Severne Makedonije su usvojili Zajedničku deklaraciju o primeni četiri slobode Evropske unije na Zapadnom Balkanu. U Deklaraciji se ističe da je usvojena radi osnaživanja regionalne saradnje, u cilju „ekonomskog rasta, smanjivanja nezaposlenosti […] kao i da se poveća trgovina, investicije i zaposlenost na prostoru šestorke Zapadnog Balkana”. U nastavku Deklaracije se dodaje da je cilj i „postizanje Regionalnog ekonomskog prostora u okviru šestorke Zapadnog Balkana zasnovane na uključenosti svih i na principima ’četiri slobode’ EU: slobodi kretanja roba, usluga, ljudi i kapitala”. Inicijativa za postizanje ovih ciljeva je najpre nazvana Mini-Šengen, da bi kasnije bila preimenovana u Otvoreni Balkan.

U tekstu Deklaracije, ali i dokumentima usvojenim kasnije, navodi se njena komplementarnost s drugim procesima, ali naročito s pristupanjem država Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Pa ipak, imajući u vidu celokupan politički kontekst – zastoj u politici proširenja, nezadovoljstvo Albanije i Severne Makedonije ovim procesom, kao i složenu situaciju u pregovorima Beograda i Prištine uz posredovanje EU – glasno su odzvanjale reči trojice lidera da je sazrelo vreme da lokalni političari preuzmu inicijativu i prodube regionalnu saradnju.

Primena i dileme

U okviru inicijative Otvoreni Balkan, od 2019. do danas, održan je veliki broj sastanaka trojice lidera i usvojen veći broj dokumenata različitih naziva: memoranduma, sporazuma, operativnih planova itd. Većina nema pravno-obavezujući karakter. Neki od njih ga ipak imaju, ali su tek ove godine postali aktuelni, jer se čekala ratifikacija u Severnoj Makedoniji. Neki su, zanimljivo, počeli da se primenjuju iako još uvek nisu formalno stupili na snagu.

Imajući u vidu da su obavezujući sporazumi skoro stupili na snagu ili da to tek treba da se dogodi, teško je govoriti o konkretnim ekonomskim efektima inicijative. Tako je, primera radi, Sporazumom o slobodnom pristupu tržištu rada na Zapadnom Balkanu predviđeno omogućavanje slobodnog kretanja, boravka i pristupa tržištu rada državljanima sve tri države na njihovim teritorijama, tj. zapošljavanja pod istim uslovima koji važe za lokalno stanovništvo. U vezi s primenom ovog sporazuma, kao i njegovog odnosa prema pravilima o slobodi kretanja radne snage u Evropskoj uniji postoji, međutim, mnoštvo dilema, za čije razrešenje u praksi ćemo morati još da sačekamo. Slično važi i za neke druge sporazume, usvojene u okviru inicijative Otvoreni Balkan, poput Sporazuma o povezivanju šema elektronske identifikacije građana Zapadnog Balkana ili Sporazuma o međusobnom priznavanju akademskih kvalifikacija.

Iskre za Berlinski proces

Kao što je već pomenuto, pokretači Otvorenog Balkana neprestano insistiraju, što se vidi i u tekstovima sporazuma, da je inicijativa komplementarna s Berlinskim procesom i procesom pristupanja Evropskoj uniji. Pa ipak, iz EU i većine država članica su, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država, uglavnom stizale rezervisane reakcije, uz komentare o odsustvu njene inkluzivnosti (inicijativi se dosad nisu pridružili Kosovo*, Bosna i Hercegovina i Crna Gora), transparentnosti i odnosu sporazuma prema pravnim tekovinama EU.

S druge strane, sve češće se može čuti da je upravo inicijativa Otvoreni Balkan reaktivirala Berlinski proces, koji je određeno vreme bio u zastoju i probudila interes za njega. Takođe, nedavno su u okviru Berlinskog procesa zaključeni sporazumi koji po svojoj tematici u velikoj meri odgovaraju aktivnostima u okviru Otvorenog Balkana.

Kritike i rezultati

Činjenica da je Otvoreni Balkan inicijativa koju su pokrenuli sami balkanski lideri, da je u okviru nje donet veći broj sporazuma, kao i da je dovela do poboljšanja političkih odnosa između tri države svakako nije za potcenjivanje.

Od samog početka postoje i brojne kritike. Radi se o nedostatku transparentnosti procesa, ne postoji mapa puta ove inicijative, pa čak ni njena zvanična veb-stranica. Zatim, recimo, nije uvek jasno da li su određeni sporazumi uopšte stupili na snagu i kakav je njihov odnos prema već preuzetim pravnim obavezama u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Osim toga, inicijativu Otvoreni Balkan ne prati proces institucionalizacije, odnosno ona nema nikakve organe. Iako to nije sasvim usamljena situacija u međunarodnim odnosima, postojanje takvih organa bi unapredilo pitanja pravne sigurnosti i osiguralo njeno duže trajanje.

Konačno, po reakcijama na izjavu Edija Rame nazire se zaključak da Otvoreni Balkan nije mrtav. Njegova dalja budućnost je, međutim, uslovljena voljom i odnosima političkih lidera tri države Zapadnog Balkana, ali i odnosima Evropske unije prema ovim državama, odnosno jasnom i nedvosmislenom perspektivom njihovog članstva.

Tekst je prvobitno objavljen u 98. broju biltena Progovori u pregovorima.

Autor: Miloš Hrnjaz,

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu