foto: Privatna arhiva

NARASLO JE NEPOVERENJE PREMA SRBIJI 

Daleko smo od toga da možemo biti zadovoljni pređenim putem ka mogućem članstvu u EU. Za to postoji ozbiljan razlog, a to je nerešen status Kosova. To je ključno za mnogo toga u samoj Srbiji, kao što je od odlučujućeg značaja i za njenu međunarodnu poziciju. Što se tiče pitanja odgovornosti, pa ja bih rekao da je odgovornost za skroman napredak podeljena između Srbije i EU. 

Objavljen je godišnji Izveštaj Evropske komisije o Srbiji za 2023. godinu. Ocene Komisije o napretku Srbije tumače se različito − neki kažu da se rade o oštroj kritici, neki o velikim pohvalama. Sa konsultantom i bivšim generalnim sekretarom Saveta za regionalnu saradnju, doktorom pravnih nauka Goranom Svilanovićem razgovaramo, između ostalog, o tome šta izveštaj zaista poručuje, o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, o predizbornoj i postizbornoj Srbiji. 

BEOGRADSKA OTVORENA ŠKOLA: Kakav je Vaš generalni utisak o Izveštaju Evropske komisije o Srbiji za 2023. godinu i da li on ima mogućnost da značajnije utiče na proces integracije Srbije? 

GORAN SVILANOVIĆ: Ovo je redovni Izveštaj Evropske komisije, objavljen istovremeno za nas i naše susede koji se nalaze u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Kako su kod nas raspisani izbori za 17. decembar, nije neobično da u javnosti ima izvesne upotrebe ovog izveštaja kako bi se prikupili neki imaginarni poeni među biračima. Moje je mišljenje da je ovaj izveštaj zabeležio na korektan način sve ono sto je urađeno i sve ono sto nije, a trebalo je. Jezik je, kao sto je i dosad bio, diplomatski, često i nemušt. Ali svaki put tako glase izveštaji i ocene EU. Uvek ostavljaju prostora da se onaj ko čita uhvati za poneku pohvalu ili za prekor. 

Ukratko, smatram da sve to zajedno ni na koji način neće uticati na izbore u Srbiji. Mislim da oni koji glasaju odluku ove godine donose na osnovu različitih drugih informacija i imaju druge motive, a ne proces pridruživanja. Kako smatram da je članstvo Srbije u EU najbolji politički i geopolitički izbor, mogu samo da kažem da mi je žao što ideja našeg članstva u EU nije vidljivija u izbornim platformama svih stranaka. 

A što se tiče uticaja izveštaja na proces integracije u EU, mogu da kažem da ni tu baš nema neke direktne korelacije. Naime, mnogo je toga što bi Srbija trebalo da učini, a dosta toga i što bi moralo da se promeni u EU, da bismo mogli na ozbiljan način da govorimo o članstvu u bliskoj budućnosti. 

Ukratko, Izveštaj dokumentuje fakte, on samo služi kao slika stanja i informacija domaćoj i evropskoj javnosti, onima kojima je stalo i koji se time profesionalno bave, o tome šta se tačno događa. Ali, Izveštaj ne određuje tempo pridruživanja. 

BOŠ: Evropska komisija u Izveštaju navodi da je, osim ispunjavanja dosad preuzetih obaveza, neophodno postići sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Šta bi, prema Vašem mišljenju, takav sporazum morao da sadrži? 

GS: Pregovori su u odmakloj fazi. Upravo ovih dana pojavljuju se dokumenti koji se odnose na mogućnost formiranja Zajednice srpskih opština, koja je inače predviđena Briselskim sporazumom iz 2013. godine. Za našu javnost, a verujem da to važi i za Srbe koji žive na Kosovu, to je jedan od najvažnijih elemenata budućeg sveobuhvatnog dogovora. Nema ni potvrde ni demantija onoga što se u javnosti pojavilo. Moje je iskustvo da kada je tako, onda je moguće da je dokument bar u nekoj meri verodostojan. Ali moje iskustvo takođe govori o tome da nije pametno komentarisati inače veoma složen pregovarački proces. Onima koji razgovaraju i dogovaraju se, potreban je mir da bi teške odluke donosili. 

Zato ne bih više da komentarišem ono o čemu se dogovaraju, već bih predložio nešto dodatno što smatram da može svima da bude od koristi. Mislim da bi bilo dobro, da onda kada se dođe do nekakvog sveobuhvatnog sporazuma, kada dođemo do toga da se stavi potpis na dokument, voleo bih da tom događaju prisustvuju i naši susedi. Znači, da pored EU i NATO, tu budu i šefovi država ili vlada zemalja iz regiona, mislim na bivše jugoslovenske republike i Albaniju. Eto, predložio bih da se tom prilikom potpiše i jedna deklaracija kojom svi potpisnici garantuju jedni drugima poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i naravno poštovanje manjinskih prava u skladu sa najvišim standardima. Dakle, govorim o dodatnom dokumentu, za koji mislim da bi bio koristan kao neka vrsta deklaracije o Danu mira na bivšim jugoslovenskim prostorima i koja bi trebalo da garantuje da neće više biti raspada i destabilizacije, zahteva za nekakvim teritorijama, autonomijama, entitetima. 

Koliko god da smo mi u Srbiji zagledani u rezultate dijaloga, toliko bi trebalo da razumemo i sve oko nas koji imaju razloga da brinu, baš kao i mi, i da je zato neophodno da jedni drugima, zajedno s našim saveznicima, ponudimo garancije da više neće biti potresa i da ulazimo u period potpunog poštovanja suseda. 

BOŠ: Izveštaj kritikuje kontinuirano odstupanje Srbije od deklaracija i restriktivnih mera usmerenim prema Rusiji, te neusklađivanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije. Mislite li da bi potencijalni završetak rata u Ukrajini omogućio Srbiji da napreduje u ovoj oblasti? 

GS: Usklađivanje sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU ima direktan uticaj na razmišljanje o Srbiji kao mogućoj članici EU, dakle bilo bi od značaja u procesu pridruživanja. A kraj rata u Ukrajini neophodan je pre svega ljudima koji tamo žive, da bi ostali živi i da bi gradili budućnost za svoje porodice. I zato treba da navijamo iz sve snage da sto pre dođe mir. Ali mi o tome ne odlučujemo. A produženje rata ili njegovo brzo okončanje nema direktnog uticaja na Srbiju i njenu geopolitičku poziciju. 

Da se vratim na ovo što me pitate. Mislim da je u nekim od zemalja članica EU, recimo među baltičkim zemljama, veoma naraslo nepoverenje prema Srbiji, tako da i kada bi sutra neku odluku Srbija donela, bilo bi potrebno mnogo vremena da se to poverenje vrati. Ništa se ne događa preko noći. A opet, uvek je potreban prvi korak. 

BOŠ: Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel nedavno je spomenuo 2030. godinu kao svojevrsni rok za proširenje Evropske unije. Da li je konstantan „ograničen napredak”, prisutan u ključnim oblastima u Izveštaju, dovoljan kako bi Srbija ostvarila svoj glavni spoljnopolitički cilj − pristupanje Evropskoj uniji? 

GS: Predsednik Evropskog saveta je imao malo precizniju izjavu. On je rekao da smatra da bi EU trebalo da zaokruži sopstveni proces promena tako da do 2030. godine EU bude spremna za nove članice. Dakle, rekao je da bi Evropska komisija, ne ona koja će biti birana sledeće godine, već ona posle nje, trebalo da bude u situaciji da predlozi članicama EU moguće nove članice, jer bi do tada proces unutrašnjih promena EU trebalo da bude završen. Takođe, obećao je da će svake godine biti organizovan samit EU − Zapadni Balkan, što je velika izmena, i da će već sada u decembru biti organizovan taj samit u Briselu. Takođe, govoreći o mogućim unutrašnjim promenama koje imaju značaj za politiku pridruživanja, pomenuo je da ako opstane princip regate (što znači da se primaju zemlje jedna po jedna, u skladu sa sopstvenim napretkom, a ne kao što u javnosti ima zanimljivih predloga o regionalnom pristupu), da bi on onda predložio da se uvede i jedno novo pravilo, klauzula (u okviru tih unutrašnjih promena u EU) koja bi onoj zemlji / onim zemljama koje poslednje uđu u EU, onemogućila da blokiraju sledeću potencijalnu članicu. Taj predlog je meni veoma zanimljiv i u stvari on bi omogućio da ipak ozbiljnije razmislimo o mogućnosti članstva Srbije u EU. U sadašnjim okolnostima, kada svaka članica EU može da blokira Srbiju, a imajući u vidu raspoloženje prema Srbiji u čitavom nizu zemalja članica EU, o tome nije baš lako razmišljati i ostati optimista. 

BOŠ: Dvadeset godina nakon Samita u Solunu, kome ste Vi prisustvovali kao tadašnji ministar spoljnih poslova, čini se da Srbija u procesu evrointegracije nije ostvarila očekivane rezultate. Da li su za ovakav zastoj pretežno odgovorne dosadašnje vlasti u Srbiji ili je odgovornost pre na Evropskoj uniji? 

 GS: Slažem se s vašom ocenom da smo daleko od toga da možemo biti zadovoljni pređenim putem ka mogućem članstvu u EU. Za to postoji ozbiljan razlog, a to je nerešen status Kosova. To je ključno za mnogo toga u samoj Srbiji, kao što je od odlučujućeg značaja i za njenu međunarodnu poziciju. 

Što se tiče pitanja odgovornosti, pa ja bih rekao da je odgovornost za skroman napredak podeljena između Srbije i EU. Mislim da u EU nisu prepoznali potencijal Srbije posle promena 2000. godine i nažalost, nisu učinili odlučujući napor da moguće članstvo tada ubrzaju. S druge strane, sve naše vlade u nizu bile su pod ogromnim i spoljnim i unutrašnjim pritiscima ili, bolje reći, bile su pred nerešenim problemima, koji su direktan rezultat ratova i raspada Jugoslavije (pitanje saradnje sa sudom u Hagu, status Kosova, odnosi prema susedima, prava Srba u susednim državama, prava nacionalnih zajednica u Srbiji, skroman ekonomski napredak, sporo usklađivanje sa ekonomskim razvojem EU članica, nestabilne institucije i nereformisano pravosuđe itd.). A zatim su došle krize, ekonomska 2008. godine, pa pandemija, pa rat u Ukrajini.  

Kasnije je sve postalo još mnogo složenije, problem nije rešen do danas, a njegovo trajanje je dovelo do ozbiljnih promena u srpskom društvu, u emocijama i u načinu razmišljanja kod građana. Danas mi se sve čini mnogo komplikovanijim. Mislim da i naša politička javnost, baš kao i naši prijatelji u EU, potcenjuju dubinske promene koje su se dogodile u društvu i u stvari ga udaljile od EU.  

Ne mislim da sam pesimista, naprotiv, ja verujem da se stvari mogu menjati nabolje, ali je za tako nešto potrebno vreme i potrebna nam je velika podrška i razumevanje i naših suseda i naših partnera u EU. 

BOŠ: Negativni komentari lidera u regionu, te odsustvo iz medijskog prostora doveli su u pitanje budućnost inicijative Otvoreni Balkan. Kao nekadašnji generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, smatrate li da ova inicijativa, ili neka njoj slična, ima realnu budućnost? Mislite li da bi ovakva inicijativa bila „zamena za evrointegraciju” ili samo korak koji približava region Evropskoj uniji? Kakva je bila uloga Srbije u ovakvoj inicijativi i kakva bi trebalo da bude? 

GS: Pre nekoliko nedelja je završen Samit u Tirani u okviru Berlinskog procesa. Kada pogledate dokumente koji su tamo usvojeni (uz našu punu saglasnost i podršku), mislim da ćete razumeti da je Savet za regionalnu saradnju dobio punu podršku za unapređenje Zajedničkog regionalnog tržišta koje bi funkcionisalo u punoj meri u skladu sa EU standardima i koje stvara mogućnost za uključivanje celog regiona u evropsku zonu slobodne trgovine. To je ohrabrujuća i realna perspektiva za sve naše zemlje, da u prvom koraku budemo integrisani u Evropski ekonomski prostor. Takođe je dogovoreno da se veći broj programa koji su sada otvoreni samo za članice EU, otvori i za puno učešće svih naših zemalja iz regiona. I mislim da će taj proces biti nastavljen. Dakle, u očekivanju tih promena u EU koje bi omogućile ubrzanje pristupnog procesa, da se ne gubi vreme i da budemo uključivani u pojedine evropske programe odmah. Takođe, dogovoreno je i da ceo region bude integrisan u EU savez za kritične sirovine koje su neophodne za ostvarenje napretka u suprotstavljanju klimatskim promenama kroz takozvani Evropski zeleni plan i Zelenu agendu za Zapadni Balkan, i time da postanemo deo reorganizacije vrednosnih lanaca snabdevanja EU i u oblasti sirovina. Ovo posebno otvara mogućnost da Srbija bude geopolitički dodatno važna Evropskoj Uniji. 

Praktično je omogućeno da inicijativa koju zovemo Otvoreni Balkan bude postepeno ipak uklopljena u Zajedničko regionalno tržište, koje okuplja sve ekonomije Zapadnog Balkana. 

BOŠ: Za kraj, bliže se vanredni parlamentarni i lokalni izbori, zakazani za 17. decembar. Zašto mislite da je sada trenutak održavanja vanrednih izbora, godinu i po dana nakon prethodnih? Kako bi rezultati mogli uticati na promenu odnosa Srbije i Evropske unije? 

GS: Izbori su odgovor na pritisak javnosti do kojeg je došlo posle tragedije, posle zločina u kojem su stradala deca. Izbori su uvek jedan mogući odgovor na krizu i imaju svoju političku logiku. Naravno, svaki izborni ciklus podrazumeva i izvesnu nestabilnost, sklanjanje važnih poslova u stranu i ostavljanje važnih odluka za posle, za novu vladu. U važne odluke uvek spada i svaki korak koji činimo prema EU, pa tako i svaki prevremeni izbori dodatno odlažu ionako usporen proces pregovora sa EU. Ali, odlažu se i druge važne odluke. Prosto je tako, izborna kampanja preusmerava i pažnju i resurse na jedne teme, dok druge ostaju po strani. 

Otuda ima zemalja, takva je mislim Švedska, kod kojih je datum izbora ustavom definisan i nisu mogući vanredni izbori. To, naravno, ne znači da se oni sa krizama ne suočavaju. To samo znači da probleme rešavaju unutar parlamenta, a ne izborom novog. To je jedno drugačije pravno rešenje koje je proizvelo i drugačije iskustvo i političku praksu. 

Kako god, u skladu s našim ustavnim rešenjima i političkom praksom, nije neobično što se u izborima traže rešenja za političke napetosti u društvu. Za naš odnos prema EU, kao i za mogućnost ubrzanja procesa pridruživanja, neće od odlučujućeg značaja biti izbor jedne ili druge vlade, već sporazum o Kosovu. Tek rešavanje tog pitanja omogućava koncentrisanje društvene energije na druge životne teme. U tim drugim okolnostima, sastav vlade, njena politička vizija, imaće mnogo više značaja i za ozbiljno geopolitičko repozicioniranje Srbije, pa i za moguće ubrzanje procesa pridruživanja Evropskoj uniji. 

Intervju je prvobitno objavljen u 102. broju biltena Progovori o pregovorima

Intervju priredili: Milan Hiber, Veljko Jovanović,
Beogradska otvorena škola