Kriza je najučestalija reč u domaćim i međunarodnim medijima već nekoliko godina unazad. Nakon virusa, generator krize postao je oružani sukob u Evropi. Rat između Ukrajine i Rusije oblikuje i usmerava politička, geopolitička, bezbednosna, čak i sportska pitanja. Za rešavanje velikih svetskih problema potrebni su snažni međunarodni akteri. Da li će krizu okončati tradicionalni veliki geopolitički igrači ili će, za potrebe njenog razrešenja, na scenu stupiti novi akteri? O geopolitičkim previranjima, svrstavanju, vojnoj neutralnosti, promeni bezbednosne arhitekture i Evropskoj uniji kao geopolitičkom akteru, razgovarali smo sa Filipom Ejdusom, vanrednim profesorom Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

foto: privatna arhiva

Beogradska otvorena škola: Oružani sukob Rusije i Ukrajine nesumnjivo je stavio pred Evropu brojne bezbednosne izazove. Na koji način kriza menja karakter spoljne i bezbednosne politike Evropske unije?

Filip Ejdus: Postoji nekoliko vidljivih posledica ove krize na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije. Najpre, unutar Unije se razvijaju ambicije da se ubrza i produbi evropska integracija u ovoj oblasti, koja je tradicionalni domen suverenosti nacionalnih država. Iako je Putin verovatno očekivao da će Evropska unija da popuca po šavovima zbog nesposobnosti da pronađe konsenzus, 27 država je ostalo prilično jedinstveno u osudi agresije, usvojivši nekoliko paketa oštrih sankcija protiv Kremlja, a očekuje se još više. Unija kao da je probuđena iz svog postistorijskog sanjarenja o večnom miru. Visoki predstavnik za spoljnu politiku Žozep Borelj kaže kako EU mora sada da nauči da govori jezikom moći. To će za Uniju biti novo znanje, ali za Evropu svakako ne, pošto je Machtpolitik bio sastavni deo evropskog načina mišljenja o međunarodnim odnosima sve do kraja Drugog svetskog rata. Ova kriza otvara prostor za povećana ulaganja u odbranu i bezbednost, kako na nacionalnom tako i na nadnacionalnom evropskom nivou. Evropska unija je prvi put odobrila iz zajedničkog budžeta kupovinu i isporuku ubojitih sredstava, Ukrajini, što ukazuje na militarizaciju ove politike koja je dugo bila bazirana na konceptu Evropske unije kao civilne sile u međunarodnim odnosima. Najnoviji Strateški kompas iznosi ambiciju da se napravi kvantni skok u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike kao odgovor na događaje sa Istoka kontinenta, mada ostaje da se vidi šta će od toga zaista biti i realizovano.

BOŠ: Prekid dugogodišnje vojne neutralnosti Švedske i Finske jedna je od posledica uzrokovanih ukrajinskom krizom. Možemo li smatrati krizu glavnim uzročnikom ovakvog zaokreta ili je oružani sukob u Ukrajini samo iskorišćen kao dobar momentum za promenu dosadašnje bezbednosne politike dve zemlje? Da li je koncept vojne neutralnosti uopšte održiv?

FE: U Švedskoj i Finskoj već nekoliko godina postoji debata o tome da li je politika vojne neutralnosti, odnosno nesvrstanosti, dobra za njih. Iako su već posle završetka Hladnog rata njihovi eksperti i elite počeli da preispituju ovu politiku, imajući u vidu da su sredinom devedesetih postali deo Unije, rat u Ukrajini 2014. godine je pokrenuo i javnu debatu na ovu temu. Procenat Šveđana i Finaca koji su bili za članstvo u NATO je rastao u svetlu rastućih tenzija, ali je i dalje bio ispod polovine. Javno mnjenje se preokrenulo nakon 24. februara 2022. godine, kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, u korist članstva i njihove vlade su velikom brzinom aplicirale za to. Sada se na putu ka njihovom punopravnom članstvu našao predsednik Turske Erdogan, koji ima određene zahteve u vezi sa antiterorističkom politikom u ovom nordijskim zemljama, i kako se trenutno čini, ova prepreka bi mogla čitavu stvar da poprilično uspori i oteža.

BOŠ: Smatrate li da će članstvo Švedske i Finske u Severnoatlantskom paktu (NATO) značajnije uticati na dalje preoblikovanje geopolitičkih odnosa u Evropi? Da li je NATO odgovarajući takmac Rusiji i pouzdan garant evropske bezbednosti?

FE: Pre samo nekoliko godina francuski predsednik Makron je izjavio da je NATO doživeo moždani udar, a predsednik SAD Donald Tramp je razmišljao o tome da li je Americi ovaj savez uopšte potreban. Ništa nije NATO oživelo kao akcije Vladimira Putina u Ukrajini. On je Atlantskom savezu dao najlepši poklon, a to je zajednički neprijatelj. Nakon urušavanja SSSR-a, misija zbog koje je nastala koalicija više nije postojala, tako da je koalicija počela da određuje svoje nove misije, i to izvan teritorije NATO članica, poput onih u Jugoslaviji ili u Avganistanu. Međutim, sada, nakon 24. februara, NATO se vraća na svoja „fabrička podešavanja”, a prioritet se ponovo daje zajedničkoj odbrani i članu 5. Severnoatlantskog sporazuma

BOŠ: Novi Strateški kompas Evropske unije najavio je ozbiljnije angažovanje Unije u bezbednosnoj i odbrambenoj politici, kao i koordinisanije odgovore na krize kako bi se očuvao evropski bezbednosni poredak. Može li se očekivati da će se okončanjem krize u Ukrajini Evropska unija pozicionirati kao važan geopolitički akter?

FE: Evropska unija je već važan geopolitički akter, htela ona to da prizna ili ne. U proteklim decenijama, ona je sa dobrim istorijskim razlogom i plemenitim motivima nastojala da evropski kontinent izbavi od večnog vraćanja tragedije do koje dovodi politika zasnovana na igrama moći oko sfera interesa. Ipak, ovakvu viziju svetske politike ne prihvataju drugi ključni akteri u međunarodnim odnosima tako da najbolje čemu Evropska unija može da se nada u ovom trenutku jeste da poredak, zasnovan na pravilima i očekivanju mirne promene, očuva unutar svojih granica. U odnosu na spoljni svet, EU može da nastavi da igra ulogu normativne i civilne sile u međunarodnim odnosima, ali u svetu u kome se drugi ne pridržavaju normi i spremni su da upotrebe brutalnu silu kako bi sproveli svoju volju, to neće biti dovoljno. Na koji način će EU odgovoriti na ovaj izazov je najvažnije pitanje evropske politike u godinama koje dolaze.

BOŠ: Čini se da je kriza u Evropi podstakla dosad neviđeni međunarodni efekat rally around Brussels. Iznenađuje li Vas potreba za saradnjom i udruživanjem na međunacionalnom nivou u cilju očuvanja bezbednosti nacionalnih država? Uzmimo Dansku za primer.

FE: Za sada je Evropska unija uspela da sačuva jedinstvo i to može da se objasni strahom od Rusije. Spoljna pretnja uglavnom dovodi do veće unutrašnje homogenizacije, osim kada su unutrašnje razlike i protivrečnosti toliko duboke da sistem počne da puca po šavovima. Ova kriza je pokazala, uostalom kao i nekoliko prethodnih, da je EU daleko zdraviji projekat nego što se evroskeptici nadaju. Pre neki dan su Danci na referendumu prvi put izglasali napuštanje svog optauta i da se pridruže zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU. Mnoge evroskeptike unutar EU je rat u Ukrajini doveo u nelagodnu situaciju da moraju sada da objašnjavaju svoje ranije izlive simpatija prema Putinu ili svoje često opskurne finansijske i ideološke veze s Moskvom. To, naravno, ne znači da ovakve krize nisu egzistencijalni izazov za Uniju i da će neprijatelji evropskog jedinstva, bilo iznutra ili spolja, „položiti oružje” i prestati da rade na njenom razbijanju. Ta borba će biti nastavljena, ali kako stvari trenutno stoje, jedinstvo unutar Evropske unije je ne samo sačuvano već i produbljeno.

BOŠ: Oružani sukob u Ukrajini učvrstio je postojanje evroazijskog bezbednosnog superkompleksa, okarakterisanog kao konfliktna formacija, s dva dominantna centra – Briselom i Moskvom. Znači li to da će evroazijski prostor u budućnosti biti izvor bezbednosnih, geopolitičkih i ekonomskih izazova?

FE: Najviše od svih pitanja volim ona u kojima moji bivši studenti koriste teorijsko znanje koje su stekli na studijama na Fakultetu političkih nauka! Slažem se sa premisom vašeg pitanja po kojoj aktuelni rat u Ukrajini dovodi do spajanja evropskog i postsovjetskog bezbednosnog kompleksa u jedan superkompleks. To povezivanje znači da će evroazijska bezbednost biti sve više sistem spojenih sudova, gde će bezbednosna dinamika u jednom delu ovog prostranstva imati direktne reperkusije na bezbednosnu dinamiku (ili percepciju) na drugom kraju. To, svakako, povećava potencijal za prelivanje sukoba iz nestabilnog postsovjetskog prostora na daleko mirniji zapadni deo ovog prostranstva, ali u nekoj daljoj perspektivi otvara potencijal i za širenje evropskog mira, vladavine prava, demokratije i prosperiteta. Videćemo u kom pravcu će klatno istorije krenuti, a ishod rata u Ukrajini će biti prvi pokazatelj.

Intervju je prvobitno objavljen u 85. broju biltena Progovori o pregovorima.

Autori:

Miljana Jovanović i Branislav Cvetković