INTERVJU, Natalija Perišić, vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka

Svaka kriza je potencijal za napredak, na taj način što jasno ukazuje na stavke koje je potrebno poboljšati. Mnoge politike i mere zahtevaće fundamentalne preorijentacije ciljeva. Postojeća situacija uticaće na redizajniranje zdravstvenog i farmaceutskog sektora (...) Značaj kreiranje politika zasnovanih na znanju i na dokazima ne može se prenaglasiti. Farmaceutski sektor će biti sasvim izvesno u senci ekonomskih dogovora, ali bi se veće dobiti mogle očekivati ipak povećanjem regulacije u oblasti, a ne njenim odsustvom.

Suočavanje s pandemijom korona virusa predstavlja jedan od najvećih testova za našu generaciju. Dok sa neizvesnošću, iz svojih domova, slušamo o širenju pandemije i razmišljamo o opsegu posledica koje će ostaviti na sve sektore, jedno je sigurno, svet više neće biti isti. Ova kriza je na površinu izbacila bezbroj mana koje bi države radije nastavile da skrivaju, a koje se tiču stanja njihovih zdravstvenih sistema. Takođe, pokazala nam je i da bez zdravih ljudi nema ni zdrave ekonomije. Ova pandemija je stavila na test i postojanje solidarnosti među (posebno) državama članicama EU i država koje pregovaraju za članstvo. O izazovima postavljenim pred sisteme zdravstvene zaštitite i koncept solidarnosti, razgovarali smo s vanrednom profesorkom dr Natalijom Perišić s Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Šta obuhvata zdravstvena politika Evropske unije, na čemu počiva i koje ciljeve nastoji da ostvari?

Zdravstvena politika Evropske unije počinje da se konstituiše tek početkom devedesetih godina prošlog veka, potpisivanjem Ugovora iz Mastrihta, a zatim proširuje krajem iste decenije, stupanjem na snagu Ugovora iz Amsterdama. Oba ugovora propraćena su planovima i programima u oblasti zdravstva, koji su, međutim, uvažavali dopunsku ulogu Unije u odnosu na ulogu država članica. Navedeno je snažno potvrđeno lansiranjem Otvorenog metoda koordinacije (OMK) u oblasti zdravstva (i dugotrajne zaštite) početkom dvehiljaditih. Trenutno važeći Ugovor iz Lisabona sadrži takođe elemente zdravstvene politike Unije. Oni su relativno oskudni i dalje, te prilično uopšteni, što je i očekivano s obzirom na prirodu ugovora. Konkretno, Ugovorom iz Lisabona Unija se obavezuje da će prilikom kreiranja i implementiranja svih politika i aktivnosti, između ostalog, štititi zdravlje ljudi. Dodatno, a od naročitog značaja u tekućoj situaciji, jeste odredba o praćenju, ranom upozoravanju i borbi protiv ozbiljnih prekograničnih pretnji po zdravlje, s kakvom se Unija i njene države članice, ali i okolne, te gotovo sve države sveta, suočavaju u ovom periodu.

Zdravstveni prioriteti za period od 2016. do 2020. godine definisani su kao postizanje veće stope isplativosti u zdravstvenim sistemima, podsticanje konkurentnosti zajedno s bezbednošću, rešavanje globalnih pretnji poput antimikrobske otpornosti, kreiranje politika zasnovanih na dokazima, reagovanje na faktore rizika od nezaraznih bolesti i promovisanje vakcinisanja. Kao što se može videti, naglasak je na ekonomskoj dimenziji zdravstva (i zdravlja), uporedo s fokusiranjem izazova koji su bili aktuelni, odnosno smatrano je da će biti aktuelni u četvorogodišnjem periodu.

Koji mehanizmi su na raspolaganju državama članicama Unije, a koji državama kandidatima za članstvo, u slučaju ozbiljnih pretnji po javno zdravlje, poput ove u kojoj smo trenutno? Koje su procedure za pokretanje mehanizama?

Javno zdravlje jeste oblast koja je decidno definisana kao oblast tzv. podeljenih kompetencija između Unije i država članica. Na taj način efektivna ograničenja proističu iz regulacije u skladu s kojom: 1) Unija jeste nadležna za podsticanje saradnje između država članica, u svrhu unapređenja komplementarnosti njihovih zdravstvenih usluga u prekograničnim oblastima i 2) Unija jeste obavezna da poštuje odgovornosti svojih država članica za definisanje zdravstvenih politika, kao i za organizovanje i pružanje zdravstvenih službi i usluga. Dodatno, od samog osnivanja današnje Evropske unije, sve do sada, a sasvim izvesno i ubuduće, zdravstveni sistemi država članica međusobno se razlikuju. Varijacije sa stanovišta njihovih brojnih determinanti, a u krajnjem slučaju zdravstvenih ishoda, jesu prepoznate, između ostalog, kroz uvođenje Otvorenog metoda koordinacije od strane Unije. On podrazumeva da države članice imaju zajedničke ciljeve u oblasti zdravstva (pre svega one koji se odnose na obuhvat stanovništva zdravstvenim uslugama, kvalitet zdravstvenih usluga i održivost zdravstvenih sistema), ali im je data sloboda u izboru načina na koje će postizati te ciljeve.

U slučajevima ozbiljnih pretnji po javno zdravlje, konkretno u situaciji postojeće pandemije, državama članicama jeste pre svega na raspolaganju Solidarni fond EU. Istovremeno, Evropska komisija je prvi put sada aktivirala tzv. escape clause kojom omogućuje državama sprovođenje fleksibilnih budžetskih mera u svrhu pružanja finansijske podrške nacionalnim zdravstvenim sistemima, kao i ekonomiji, a radi zadržavanja radnih mesta. Evropska centralna banka kreirala je dva paketa za nabavke, jedan u vrednosti od 120, a drugi, kasniji u vrednosti od 750 milijardi evra, a Komisija se obavezala da će dodatno intervenisati. Dodatno, brojni programi Unije su i inače usmereni u pravcu finansiranja istraživanja u oblasti medicine, a najavljuju se ulaganja u razvijanje novih pristupa lečenju COVID-19.

Do koje mere smatrate opravdanom kritiku Evropske unije, da je zakasnila da pomogne zemljama Zapadnog Balkana?

Zvaničnici Evropske unije su, pošavši od prekograničnog uticaja pandemije, proklamovali da će raditi zajedno sa kako oni navode „svojim partnerskim državama“ u identifikovanju potreba i pružanju pomoći u trenutnoj situaciji. Partnerskim državama su označene, između ostalog, zemlje Zapadnog Balkana, kojima je u paketu s drugim državama susedima, EU u sklopu svog globalnog odgovora na COVID-19, preusmerila 3,8 milijardi evra predviđenih sredstava. Zanimljivi su i navodi EU prema kojima će njen pristup biti obuhvatan, tj. da će biti usmeren prema izazovima po javno zdravlje i prema socijalno-ekonomskim izazovima u partnerskim državama.

Šta je kriza izazvana virusom korona pokazala? Koje su slabe tačke pomenute zdravstvene politike?

Kriza izazvana COVID-19 pokazala je da najveći teret jeste na nacionalnim državama i njihovim zdravstvenim sistemima, odnosno da oni nose teret odbrane od različitih rizika po zdravlje i život. U tom smislu, čini se da je naojčigledniji propust Unije taj što ne podstiče u dovoljnoj meri jačanje nacionalnih zdravstvenih sistema, kako bi bili dobro opremljeni za ovakve situacije. Sasvim izvesno, neophodna je koordinisana intervencija u ovakvim situacijama, koja će biti dizajnirana i promovisana od strane i sa nivoa Unije, ali je činjenica da se ta akcija mora negde i nekako implementirati. A to su nacionalne države.

S druge države, otvoreni metod koordinacije i sveukupna meka regulativa, jednostavno nije dovoljno ubedljiva za sprovođenje potrebnih reformi. Podaci ukazuju na velike razlike između uspešnosti zdravstvenih sistema da se suoče s poverenim nadležnostima i inače, pa i sada. U situacijama u kojima je potreban zaista jedinstven odgovor, poput ove, čini se da su proklamacije EU o „ujedinjenosti u različitostima“ i o potrebi za koordinisanim odgovorom ipak više u domenu retorike, nego prakse.

A šta nam je pokazala o međudržavnoj, ali i međuljudskoj solidarnosti?

Počev od tri velike krize – finansijske i ekonomske, koja je započela 2007. godine, migrantske koja je bila na vrhuncu tokom 2015. i 2016. godine, a sada i krize izazvane virusom korona (da ne pominjemo Bregzit i dr.), kao da se konstantno preispituje solidarnost između država i generacija u Uniji. Postoje države koje snažno i jasno proklamuju svoju solidarnost s drugim državama članicama, ali i s državama izvan EU, kao i što postoje države koje isto toliko snažno nastoje da se zatvore unutar svojih granica (stvarnih i simboličnih) i da očuvaju ono što smatraju svojim identitetom i svojim nadležnostima. Tako se pokazalo da je „slagalicu“ EU teško spojiti bez šavova i da postoje jazovi i procepi između i unutar država članica. Još jednom, pokazao se značaj građanskog društva i nevladinih organizacija za razvoj volonterskih i solidarnih inicijativa u svim državama članicama.

Još jednom se videlo da je nacionalna država prva na koju su građani upućeni u kriznim vremenima, a da to nije neka institucija EU. Kakva su Vaša predviđanja, da li će i na koji način biti promenjen EU socijalni i zdravstveni sistem? I kakve će biti posledice po samu Uniju?

Zdravstvena politika Evropske unije dosledno prati principe supsidijarnosti, proporcionalnosti i komplementarnosti sa zdravstvenim politikama država članica. Zdravstveni sistemi i zdravstvene politike država članica se međusobno razlikuju, između ostalog, i zbog različitih zdravstvenih situacija i zdravstvenih indikatora u njima. Uprkos ovim razlikama, nacionalne države suočavaju se sa zajedničkim izazovima koji jesu i sve više će biti od uticaja na zdravstvene sisteme. Neki od njih nisu tako upadljivo dramatični kao što je COVID-19, ali dugoročno posmatrano stavljaju velike zahteve pred Uniju i njeno zdravstvo, u smislu promene. U pitanju je starenje stanovništva, koje će zahtevati suštinsku preorijentaciju socijalnih i zdravstvenih sistema u državama članicama Unije. U pitanju su i nedostatak zdravstvenih radnika u EU, njihova neravnomerna raspoređenost, a zatim i zdravstvene nejednakosti.

Koje smatrate da će biti posledice po naše društvo?

Nacionalni zdravstveni sistem je po brojnim obeležjima uporediv sa zdravstvenim sistemima koji postoje u nekim državama članicama, naročito onim koje su se priključile Uniji nakon 2000. godine. Međutim, neki ubedljivi dokazi govore u prilog tome da je neuporedivo manje efektivan, odnosno da se sa istim ili sličnim uloženim sredstvima postižu lošiji rezultati. Godinama unazad on je direktno ili indirektno izložen različitim vrstama štednje i restrikcija, među kojima i odlaskom zdravstvenih radnika u inostranstvo. Ova kriza, ali i brojne prethodne, pokazuje nam da ulaganje u javne sfere (između ostalog u zdravstvo) jeste zapravo investicija, a ne potrošnja i da nije baš previše mudro ostavljati preveliki prostor privatizaciji u javnom sektoru.

Da li je potrebna nova strategija ili pristup na nivou Unije, koji bi se odnosio na zdravstveni i farmaceutski sektor, kao dva sektora koja su najviše pogođena trenutnom krizom?

Svaka kriza je potencijal za napredak, na taj način što jasno ukazuje na stavke koje je potrebno poboljšati. COVID-19 predstavlja lekciju za čitav svet, ne samo za Evropsku uniju. Mnoge politike i mere zahtevaće fundamentalne preorijentacije ciljeva. Postojeća situacija uticaće na redizajniranje zdravstvenog i farmaceutskog sektora, ali nisam sigurna da možemo ishode sada da vidimo. Pravce je pak moguće uočiti i to će s velikom pretpostavkom biti, ili bi barem trebalo da bude, jačanje preventivnih aktivnosti povezanih sa zdravljem, bolje povezivanje nacionalnih, regionalnih i globalnih zdravstvenih politika i jačanje ljudskih resursa u zdravstvu. Značaj kreiranje politika zasnovanih na znanju i na dokazima ne može se prenaglasiti. Farmaceutski sektor će biti sasvim izvesno u senci ekonomskih dogovora, ali bi se veće dobiti mogle očekivati ipak povećanjem regulacije u oblasti, a ne njenim odsustvom.

Intervju priredila: Andrijana Lazarević, Beogradska otvorena škola