foto: UNS

Izbornim rezultatima mogu biti zadovoljni samo dva čoveka: Aleksandar Vučić i Branimir Nestorović. Svi drugi, bez obzira mandate, imaju razloga za zabrinutost i za preispitivanje o tome ko i na koji način treba da snosi odgovornost za loš izborni rezultat.

U nedelju 17. decembra održani su još jedni vanredni parlamentarni izbori u Srbiji, četvrti u poslednjih 11 godina (2014, 2016, 2022, 2023). Jedini redovni izbori su održani 2020. godine. Svima njima je zajedničko da su bili izbori sa unapred poznatim pobednikom, imajući u vidu osnovne karakteristike vladavine u Republici Srbiji. Srbija nije demokratija već jedna vrsta tipa političkog režima koji u teoriji nazivamo takmičarskim autoritarizmom, odnosno hibridnim režimom: ima formalno demokratske institucije i redovne izbore, ali na kojima vlast ima enormnu prednost u svakoj fazi izbornog procesa. Ovo potvrđuju i najznačajniji međunarodni indeksi demokratije i slobode poput Freedom House-a i V-Dem instituta koji kažu da je Srbija delimično slobodna zemlja ili izborna autokratija.

Glavni mehanizmi nedemokratske vladavine u Srbiji su pre svega propagandni mediji sa nacionalnim frekvencijama, izuzetno velika kontrola političkog života u Srbiji u svim mestima, osim najvećih gradova, i pritisci na birače, najpre one zaposlene u javnom sektoru i siromašne.

Izbori kad im vreme nije

Ipak, ove godine je bilo pomalo neočekivano da se održe vanredni parlamentarni izbori. Celokupna javnost je očekivala nove vanredne parlamentarne izbore u junu naredne godine, zajedno s redovnim pokrajinskim i lokalnim izborima u većini jedinica lokalnih samouprava u Srbiji. Pre svega, nije bilo jasno zašto sedam meseci pre tih izbora, zatim zašto na samom kraju jeseni (svi dosadašnji izbori su bili prolećni) i da li je i koliko predsednik Republike – koji o izborima odlučuje svih ovih godina – uzeo u obzir određene okolnosti koje su mogle nešto više uticati na rezultate izbora nego ranijih godina, što je pre svega prihvatanje Francusko-nemačkog plana za Kosovo (Sporazum na putu prema normalizaciji odnosa), izuzetno visoka inflacija koja je značajno uticala na životni standard svih, a posebno siromašnijih građana, kao i dve velike tragedije u maju u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” i u selima Dubona i Malo Orašje, iz čega su proizašli i najmasovniji protesti od Petog oktobra.

Ipak, Aleksandar Vučić je 1. novembra odlučio da se održe vanredni izbori za nacionalni parlament, kao i u Gradu Beogradu i još 65 opština i gradova širom Srbije, bez nekog pravila osim toga da se u AP Vojvodini nisu nigde raspisali lokalni izbori, iako su raspisani vanredni pokrajinski izbori.

Izborna kampanja je bila mučna. Izbori su održani u nedelju, 17. decembra, a rezultati su iznenadili mnoge. I pored velikih očekivanja dela javnosti, vladajuća SNS u svojoj koaliciji Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane je osvojila skoro 47% glasova i verovatno apsolutnu većinu mandata – 127, odnosno imaće samostalnu većinu u Narodnoj skupštini. Ovi rezultati samo govore u prilog tezi da niko ne raspisuje vanredne izbore ukoliko postoji i najmanja šansa da na njima izgubi. I to je celokupna poenta. Međutim, osim ovoga, SNS je postigao još štošta.

Tri muve jednim udarcem

Najpre, SNS je uspeo je da spusti SPS na oko 6,5% glasova i da povrati one birače koji su se prošle godine prelili upravo od SNS-a ka SPS-u. Drugo, veliki deo nacionalno-konzervativnih opcija je uspeo da ostavi izvan parlamenta. To je posebno važno imajući u vidu dalje korake u vezi sa Kosovom i Metohijom. Možda je sada jasnije zašto nije bilo jedne izborne liste tzv. desnih opcija. Više sam nego siguran da upravo Vučiću ta jedna izborna lista nije nikako odgovarala, a svedočenja onih koji su učestvovali u tim pregovorima govore da je neko odigrao baš da se ona ne desi. U parlament su ušli samo Novi DSS (sa POKS-om) sa 13 mandata i Nestorovićeva grupa građana „Mi − Glas iz naroda”, takođe sa 13 mandata. Za potonje Vučić ne mora da brine da li će ga podržati kada mu zatreba – kao što je slučaj u Beogradu. Treće, uspeo je da zadrži najširu koaliciju u poslednjih 11 godina na manje od četvrtine glasova, i rekao bih samo 65 mandata, kao i da bude ispred njih po broju glasova i u Beogradu.

Izbornim rezultatima mogu biti zadovoljni samo dva čoveka: Aleksandar Vučić i Branimir Nestorović. Svi drugi, bez obzira mandate, imaju razloga za zabrinutost i za preispitivanje o tome ko i na koji način treba da snosi odgovornost za loš izborni rezultat. Od lidera partija liste „Srbija protiv nasilja”, preko Ivice Dačića, Miloša Jovanovića (koji ima samo 12 saboraca u parlamentu koji će, prema njemu, štiti državotvorne interese), do naravno svih onih koji su ostali ispod cenzusa. Možda i najveći gubitnici izbora jesu Dveri i Zavetnici – osvojili su više od duplo manje glasova u odnosu na pre samo godinu dana. Da li su platili ceh neuspeha ujedinjenja nacionalne opozicije, da li se ipak razlog krije u nedovoljnoj distanciranosti od vlasti ili samoj pojavi Branimira Nestorovića u samostalnoj kampanji – to je za dublju analizu.

Ostaje da se vidi kuda Srbija ide i kako će se razrešiti politička kriza oko rezultata izbora u Beogradu, te odluke opozicione liste „Srbija protiv nasilja” da ih ne priznaje zbog izborne krađe – pre svega u vezi sa glasanjem birača iz Republike Srpske na lokalnim izborima za koje je neophodno da imate prebivalište u gradu u kome se održavaju izbori – i drugih izbornih nepravilnosti. Takođe, problem je i što smo izborne rezultate u nedelju saznali od predsednika Republike i istraživačkih agencija, a opozicija je pustila građane da odu na spavanje ne objavljujući ništa, da bi se na akciju odlučila tek u dubokoj noći i sutradan.

Srbija je nedemokratska zemlja, u kojoj su još jednom održani izbori sa unapred poznatim pobednikom. A već za šest meseci imamo redovne lokalne izbore u osamdesetak opština i gradova.

Tekst je prvobitno objavljen u 103. broju biltena Progovori o pregovorima

Autor: Boban Stojanović
Politikolog