foto: Lilit Andrić

S jedne strane je levica, koja pokušava da etiketu promiskuitetnosti odbije, dok joj je vetar u leđa daju intelektualci koji joj ujedno i kradu svetla reflektora, paralelno s tim obitava krajnje nevidljiva desnica; s druge strane je autoritarni lider koji „zna i ume” i, već godinama, uspešno ubeđuje birače da se bori kao lav za sigurnost i mir.

Ako bismo pitali ljude na ulici šta su im prve asocijacije na izbornu kampanju 2023. vrlo verovatno bismo među odgovorima čuli i TikTok, afera Miketić, ProGlas i Aleksandar Vučić.

Smatram da je upravo u tim odgovorima objašnjenje izborne atmosfere.

Jedan od upečatljivijih momenata ove izborne kampanje bio je pojavljivanje pojedinih političara na TikTok-u. Na prvom mestu su to Aleksandar Vučić i Siniša Mali. Iz profesionalnog, ali i ugla građanina, mislim da je potpuno legitimno da političari koriste inovativne kanale komunikacije i savremene formate. Nema ničega pogrešnog u tome da državnici prate komunikacijske trendove. Međutim, kada je reč o oceni njihovog nastupa, tu stvari stoje drugačije.

Sadržaj koji su oni objavljivali je, najblaže rečeno, degutantan. Među mladima (kojima su navodno namenjeni ovi sadržaji) je, gledajući ove snimke, vladao osećaj krindža. Ukoliko bi neko zaista želeo da se obraća mladima na ovoj platformi, onda definitivno ne bi pravio sadržaj koji svoju viralnost postiže zahvaljujući podsmehu i mimu. Ipak, mislim da je ovde nešto drugo u pitanju. Srpska napredna stranka već godinama strateški nastupa u medijima, ali i na internetu, tako da okupira kompletan prostor, da se od njih ništa ne vidi i da deluje da su oni jedini koji postoje (dobro, drugi postoje kroz uvrede i afere). U skladu s tim, duboko sam uveren da cilj izlaska na TikTok nije bio animiranje mladih birača, već upravo suprotno – demotivacija i guranje u apstinenciju. Ukoliko pogledamo zainteresovanost mladih za političke aktere i dešavanja, jasno je da ne treba puno da bi se postigao efekat „svi su isti” ili „to je prljavo, nije to za mene” i upravo taj efekat su čelnici SNS-a tražili na TikTok-u. Ali zašto sada? Zašto to nisu radili ranije? Upravo zbog toga što je među mladima ranije već vladalo takvo uverenje, ali su majske tragedije uticale da se aktivnije uključe, najpre kroz proteste, a potom i da počnu iole ozbiljnije da prate društvena i politička dešavanja.

Taktika SNS-a je bila da predstavi celu političku scenu, kroz dva krindž TiKTok naloga, da bi se uverenje kod mladih apstinenata vratilo na početnu poziciju.

Udarac za opoziciju − afera Miketić

Neću puno trošiti reči na ovaj slučaj, jer je ovo nešto najprizemnije što je naša politička scena videla (makar od kada ja pamtim). Neću ulaziti ni u detalje ko je kriv, otkud snimak i slično, jer bismo se onda sveli na tabloidna razmatranja, ali je nužno pomenuti ovu aferu kao jedan od ključnih činilaca kampanje.

Nakon što je opozicija okupljena oko protesta, a potom i liste „Srbija protiv nasilja”, saopštila da će izaći na izbore upravo pod tim sloganom i upravo na krilima tih protesta, ovo je bio udarac u sve vrednosti oko kojih se okupila. Sa aferom Miketić, kod jednog dela birača sve je palo u vodu: bezbednost i sigurnost, zdravlje, zajedništvo, briga, antirijaliti i dr.

Moramo biti svesni da izborna kampanja nije samo plaćeni oglas ili bilbord na Slaviji, već u mnogo većoj meri propagandni društveni uticaj, koji se najbolje postiže aferama, a pomenuta afera je i pokazatelj da je ovo možda najbeskrupoloznija kampanja koju smo dosad imali.

ProGlas, prednosti i nedostaci

Neko mi je skoro rekao – „ProGlas su ljudi koji su izlazili na proteste, a ’Srbija protiv nasilja’ su ljudi koji su organizovali proteste”. I zaista mislim da je ovo najbolja definicija „levog dela” kampanje 2023. godine. ProGlas je kao pojava ulio nadu i poverenje značajnom broju građanki i građana, ali je isto tako zbunjicao veliki broj glasača. Nemali broj puta smo mogli čuti ljude u svom okruženju, medijima i generalno kroz kampanju, da pominju „da će glasati za ProGlas” ili „da će glasati za ono gde su glumci i profesori”. Plašim se da je ovaj drugi, upečatljiv momenat „leve kampanje” (ako aferu Miketić uzmemo kao prvi) delimično učinio medveđu uslugu opoziciji.

Naravno, duboko sam uveren da je ukupni uticaj kampanje pozitivan, ali da je, u određenoj meri, imao i svoje loše efekte.

Kao rezultat ova dva dela „leve kampanje” imamo demotivaciju jednog dela birača, motivaciju drugog dela birača i potpunu konfuziju kod trećeg.

I naravno, Aleksandar Vučić

Ako uzmemo u obzir da kampanja „desnog dela” opozicije gotovo da nije ni postojala, osim u izvesnoj meri kod koalicije „NADA“, što možemo videti i po zatvorenosti medija prema predstavnicima desne opozicije, onda je sve ono što prosečan desno opredeljeni građanin može da traži – pronađeno u figuri Aleksandra Vučića.

On je u ovoj kampanji bio stub, oslonac i podrška vladajućoj koaliciji. Iako nije bio kandidat, kao nosilac liste, bio je simbol jedinstva i napretka. Jedini. Uvek i od svih napadan, ali sposoban da odbrani i sebe i svoju porodicu i Srbiju.

Ma koliko nekome ovo zvučalo komično i/ili sporno, takav utisak je kampanja Aleksandra Vučića za potrebe liste „Srbija ne sme da stane” ostavila na najveći broj birača. Gotovo da nije bilo ulice bez bilborda sa kojeg nas predsednik gleda, a negde iza njegovih leđa proviri još pokoji kandidat. O njegovoj prisutnosti dovoljno govori i samo činjenica da je poslednjeg dana kampanje održao tri mitinga. Uspeo je da proda stav „da Srbija treba da sledi put i politiku Aleksandra Vučića, a to može jedino ako građani budu glasali za listu čiji je on nosilac, jer će kandidati na njoj (bez obzira na to ko su i kakvi su) bespogovorno slediti put koji im on utaba”.

Da sumiramo − s jedne strane je levica, koja pokušava da etiketu promiskuitetnosti odbije, dok joj je vetar leđa daju intelektualci koji joj ujedno i kradu svetla reflektora, paralelno s tim obitava krajnje nevidljiva desnica; s druge strane je autoritarni lider koji „zna i ume” i, već godinama, uspešno ubeđuje birače da se bori kao lav za sigurnost i mir.

Ukratko, iza nas je izuzetno prljava i krajnje konfuzna kampanja.

Tekst je prvobitno objavljen u 103. broju biltena Progovori o pregovorima

Autor: Nikola Ristić
Aktivista - ekspert za komunikacije