foto: Ahmed Abu Hameeda on Unsplash.com

Palestinski narod ima pravo na samoopredeljenje koji uključuje i stvaranje sopstvene države. Međunarodno pravo ne zabranjuje palestinskom narodu da prilikom primene tog prava koristi i upotrebu sile, ali je pitanje da li je Hamas u ovom trenutku zaista predstavnik palestinskog naroda. Međutim, primena prava na samoopredeljenje palestinskog naroda je pre svega ograničena normama međunarodnog humanitarnog prava koje važi za sve strane.  

Sedmog oktobra ujutru je vojno krilo Hamasa otpočelo vojnu operaciju tokom koje je na više lokacija probijena ograda koja okružuje Gazu. U trenutku pisanja ovog teksta se procenjuje da je broj žrtava u ovoj operaciji, kao i u odgovoru Izraela koji je usledio, preko 1.500 mrtvih, a da je broj ranjenih preko 6.000. Većina njih su civili. Veliki broj lica se vode kao nestala, a postoji i znatan broj talaca koji se nalaze sa obe strane ograde. Nažalost, nema nikakve sumnje da će se u narednim danima broj žrtava ovog sukoba povećavati. Očekivano i s razlogom se javljaju brojne osude i apeli da se kazne svi oni koji su počinili zločine. U trenutku kada se verovatno iz minuta u minut dešavaju teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava nije lako akademski govoriti i pisati o poštovanju međunarodnog prava na prostoru koji mnogo više liči na pakao na zemlji nego na uređenu teritoriju. Pa ipak, ovaj tekst govori upravo o međunarodnopravnim aspektima ovog pitanja i pokušava da pojasni važeće norme međunarodnog prava u sukobima ove vrste. Svakako, u tekstu ove dužine nije moguće sagledati sve aspekte izraelsko-palestinskog sukoba koji imaju svoj uticaj i na međunarodno pravo.  

Pravo Palestinaca na samoopredeljenje 

Pravo na samoopredeljenje je jedno od načela ili opštih principa međunarodnog prava. Drugim rečima, to je jedan od stubova na kojima čitav sistem međunarodnog prava počiva. Nažalost, kao što je slučaj i kod ostalih načela, poput zabrane upotrebe sile u međunarodnim odnosima ili suverenoj jednakosti država, postoje određene sive zone u vezi sa njegovom preciznom sadržinom i pitanjem ko je adresat ovog prava – kako definisati koncept „naroda”. S druge strane, povoljna okolnost u ovom smislu je da danas nema nikakve sumnje da Palestinci predstavljaju narod i da imaju pravo na samoopredeljenje. Ova činjenica je potvrđena i u Savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde o izgradnji zida na palestinskoj teritoriji 2004. godine, u mnogim rezolucijama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, kao i u mnogim drugim dokumentima i stavovima gotovo svih država. Uostalom, može se tvrditi da to pravo na samoopredeljenje palestinskog naroda priznaje i Izrael.  

Sledeće pitanje u vezi s pravom palestinskog naroda na samoopredeljenje je šta ono podrazumeva. U ovoj konkretnoj situaciji pravo na samoopredeljenje podrazumeva i stvaranje sopstvene države ukoliko je to volja palestinskog naroda, s tim što bi granice te države morale da poštuju pravni princip uti possidetis juris. Ovom pitanju su, naravno, bili posvećeni mnogi sati i dani tokom izraelsko-palestinskih pregovora, ali pravo na stvaranje sopstvene države u tom smislu ne bi smelo da bude sporno.  

Hamas i predstavljanje palestinskog naroda 

Pravo naroda na samoopredeljenje je kolektivno pravo. Ono može da se primeni samo od strane onih grupa ili organizacija koje zaista, u suštinskom smislu, predstavljaju taj narod. U pojedinim istorijskim periodima to pravo je u vezi s palestinskim narodnom bilo priznato Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji. Međutim, 1987. godine je osnovana radikalna organizacija Hamas, čiji je uticaj među Palestincima u poslednjih 25 godina rastao. Otvoreno je pitanje da li se za Hamas danas može reći da zaista predstavlja palestinski narod, iako je prema određenim procenama podrška Palestinaca Hamasu u Gazi skoro 60%, dok je na Zapadnoj obali taj procenat niži. Veoma je upitno i sporno i može li se u ovakvim uslovima realno proceniti koliku podršku Hamas zaista ima u palestinskom narodu.  

Pravo na upotrebu sile  

Prvo pitanje koje se u vezi sa upotrebom sile postavlja u ovom kontekstu je da li narodi koji imaju pravo na samoopredeljenje imaju pravo da se za njega bore i upotrebom sile. Moram da napomenem da u vezi s tim nema konsenzusa u doktrini međunarodnog prava. Moj stav je da čak i ukoliko međunarodno pravo ne garantuje pravo na upotrebu sile naroda koji se bore za samoopredeljenje, ono ga svakako ne zabranjuje. Ovo stoga što zabrana upotrebe sile oličena u članu 2(4) Povelje Ujedinjenih nacija zabranjuje upotrebu sile u međunarodnim odnosima država i ne može se automatski primeniti na narode koji se bore za samoopredeljenje. Nakon terorističkih napada na teritoriji Amerike 2001. godine se pojavila tendencija u doktrini međunarodnog prava da se državama garantuje pravo na samoodbranu i od nedržavnih aktera, ali to ne može važiti u slučaju borbe naroda za samoopredeljenje. Dakle, međunarodno pravo, prema mom mišljenju, možda ne ovlašćuje, ali svakako ne zabranjuje narodima koji ispunjavaju uslove za to da se i nasilnim sredstvima bore za samoopredeljenje. Prethodno postavljeno pitanje da li Hamas u tom smislu može da legitimno predstavlja palestinski narod u borbi na samoopredeljenje, ipak, ostaje nerešeno.  

Situacija se dodatno usložnjava ukoliko u ovu jednačinu ubacimo i pitanje da li je ili nije Gaza danas okupirana teritorija. Reč je, naime, o tome da se Izrael povukao s teritorije Gaze 2005. godine, ali je nastavio da u određenom smislu kontroliše tu teritoriju i nakon povlačenja. Ovo je važno jer okupacija podrazumeva efektivnu kontrolu nad teritorijom druge države, ali se stavovi doktrine međunarodnog prava razlikuju po pitanju da li je moguće u ovom smislu kontrolisati teritoriju Gaze, a da fizički na njoj niste prisutni. Pitanje da li je ili nije teritorija Gaze okupirana važno je i zbog toga što okupator po pravilu ne može da ima pravo na samoodbranu koje je državama garantovano Poveljom UN (član 51) i međunarodnim običajnim pravom. Poslednje što u ovom smislu treba pomenuti je da i država koja ima pravo na samoodbranu to pravo mora da koristi u skladu s principima proporcionalnosti i neophodnosti. 

Norme međunarodnog humanitarnog prava 

Potpuno nezavisno od pitanja da li su Hamas i Izrael imali pravo na upotrebu sile u ovoj situaciji stoje norme međunarodnog humanitarnog prava koje ih podjednako obavezuju. Međunarodno humanitarno pravo je grana međunarodnog prava čiji je osnovni cilj da zaštiti lica koja ne učestvuju ili više ne učestvuju u neprijateljstvima (civili, ranjenici, brodolomnici, ratni zarobljenici) i postavlja ograničenja u vezi sa upotrebom određenih sredstava i metoda ratovanja. Osnovno pravilo međunarodnog humanitarnog prava je princip distinkcije ili razlikovanja koji stranama u sukobu nalaže da u svako doba prave razliku između civila i civilnih objekata s jedne i vojnih ciljeva s druge strane, kao i da usmere svoje vojne operacije isključivo prema vojnim ciljevima. Ovo pravilo važi bez obzira da li je reč o nemeđunarodnim ili međunarodnim oružanim sukobima. Iako je određivanje vojnih ciljeva u realnim uslovima vođenja neprijateljstava, a naročito u gusto naseljenim područjima kao što je Gaza, izuzetno složeno, to ne oslobađa strane u sukobu njegovog poštovanja i već sada ima sasvim dovoljno indikatora da su civili bili nameravani cilj određenih operacija, što predstavlja teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, odnosno ratne zločine, a potencijalno i zločin protiv čovečnosti. Po svemu sudeći, ovih dana će biti izuzetno teško samo nabrojati sva kršenja međunarodnog humanitarnog prava jer već sada – pored namernog targetiranja civilnog stanovništva – imamo i jasne indikatore o drugim mogućim ratnim zločinima.  

Zaključak 

Palestinski narod ima pravo na samoopredeljenje koji uključuje i stvaranje sopstvene države. Međunarodno pravo ne zabranjuje palestinskom narodu da prilikom primene tog prava koristi i upotrebu sile, ali je pitanje da li je Hamas u ovom trenutku zaista predstavnik palestinskog naroda. Međutim, primena prava na samoopredeljenje palestinskog naroda je pre svega ograničena normama međunarodnog humanitarnog prava koje važi za sve strane i u nemeđunarodnim i u međunarodnim oružanim sukobima. Metode koje je Hamas koristio prilikom svog napada u subotu predstavljaju, između ostalog, i namerno targetiranje civila, odnosno ratni zločin. Ovakve metode Hamasa ne mogu poništiti postojeće pravo na samoopredeljenje palestinskog naroda, ali mogu dovesti u pitanje međunarodnu podršku primeni ovog prava. S druge strane, u trenutku pisanja ovog teksta vidimo i prve posledice izraelskog napada na Gazu. U tom smislu postoje naznake tepih bombardovanja, odnosno nediskriminativnih napada. Dodatno, izjave određenih izraelskih zvaničnika da su stanovnici Gaze ljudske životinje i da će tokom opsade svi biti odsečeni od dostave hrane, vode, goriva i struje, predstavljaju zabrinjavajuće upozorenje o mogućnosti novih ratnih zločina i(li) zločina protiv čovečnosti. 

Tekst je prvobitno objavljen u 101. broju biltena Progovori o pregovorima.

Autor: Miloš Hrnjaz
Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu