foto: Антон Дмитриев on Unsplash.com

Ratovi su imanentno svojstvo civilizacija i po pravili se okončavaju mirovnim sporazumom, mada neki dogovori ne uspevaju da se sklope ni posle decenija pregovaranja, što otvara prostor za nove oružane konflikte. Vreme u kojem živimo nudi različite primere: rat u Ukrajini traje već 20 meseci; oružani sukob na severu Kosova prvi put posle više godina; rat za Gazi, nastavak serijala od pet izraelsko-arapskih ratova i najmanje sedam sličnih sukoba Izraelaca i Palestinaca od 2008. godine. Kakvi su izgledi svakog od ovih oružanih sukoba?

Sudeći po izjavama ruskog ministra odbrane i generalnog sekretara NATO-a, prekid borbenih dejstava u Ukrajini ne treba očekivati pre 2025. Bilo je u početku inicijativa za pregovore, ali od tada ih niko ne pominje − ni u Moskvi, ni u Kijevu, ni u Briselu, ni u Vašingtonu. Postoji taj, pomalo cinični, konsenzus da se mir uopšte ne pominje. Zapad i Rusija očito imaju svoje geostrateške kalkulacije. Ukrajina bi svakako želela da prestanu pogibije vojnika i civila i dramatična razaranja zemlje, ali zarad odbrane sopstvenog ponosa ne može da prihvati uslove Kremlja i saglasi se sa gubitkom dela svoje teritorije na istoku.

Zasad je ukrajinski rat u statusu kvo, ali nad vlastima u Kijevu se nadvija opasnost da Zapad upadne u zamor vojne i humanitarne pomoći, koja košta milijarde dolara, i da podrška počne da slabi, kako se već nazire po ponašanju američkih republikanaca, Mađarske i Slovačke, te dela Evropske unije.

Kosovo, pregovori o obnovi pregovora

Od kako su nas primorali da potpišemo pobedu, Kosovo je jedna od neuralgičnih tačaka Evrope s manje-više skrivenim potencijalom da destabilizuje čitav Zapadni Balkan. Punu deceniju su u toku pregovori koji bi trebalo da vode normalizaciji odnosa Srbije i Kosova – kako ih vide države koje su priznale kosovsku nezavisnost, odnosno Beograda i Prištine – kako ih nazivaju oni koji ne priznaju rušenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Sem minornih uspeha oko nekoliko tehničkih pitanja, ti pregovori su faktički zamrznuti, jer su startne pozicije Beograda i Prištine dijametralno suprotne. Posle decenija narativa o Kosovskom zavetu, koji je formalizovan amandmanom Ustava Srbije i ponavljanja slogana o „svetoj srpskoj zemlji” i „srpskom Jerusalimu”, nema tog političara u Srbiji koji bi potpisao dokument o formalnom priznanju nezavisnog Kosova – što zahteva premijer kosovske Vlade.

U Prištini, vlasti postavljaju maksimalističke zahteve, a nisu spremne da realizuju ni ono što je potpisano u Briselu 2013. godine: Zajednicu srpskih opština (ZSO). ZSO je trebalo da bude formirana do 2016, ali je vlada Kosova dogovor zamrzla godinu dana ranije, a Ustavni sud ga proglasio neustavnim. Od tada su pregovori u blokadi pošto je Zajednica jedan od preduslova napretka ka normalizaciji i ključni zahtev Beograda.

Onda su buknuli sukobi u Banjskoj kada su u obračunu poginuli kosovski policajac i trojica pripadnika naoružane grupe Srba sa severa Kosova. Incident za koji, po tvrđenju organizatora grupe i tadašnjeg potpredsednika Srpske liste, Beograd nije znao, pogoršao je poziciju Srbije koja je bila donekle povoljna zbog odbijanja Prištine da formira ZSO. Otvorena je faza pregovora o obnovi pregovaranja, što je ilustrativan i verodostojan opis sadašnjeg stanja.

Amerikancima se žuri zbog približavanja predsedničkih izbora naredne godine, a Evropljanima zbog izbora za Evropski parlament i nov sastav institucija Unije. Sledi pojačavanje pritisaka da direktni akteri – koji se ponašaju kao da imaju sve vreme ovoga sveta – implementiraju sve stavke evropskog plana koji su ove godine usmeno prihvatili na sastancima u Briselu i Ohridu. U suprotnom, kosovski konflikt biće gurnut na marginu i skinuti s radara Zapada barem na godinu dana. Preti da se ponovi situacija sa Bliskog istoka, gde decenije prolaze u neuspelim pokušajima da se reši najduži konflikt savremenog sveta: izraelsko-palestinski.

Gaza, višedecenijsko stradanje civila

Godine političkog statusa kvo prošarane su ratovima, palestinskim terorizmom, ustancima i uzvratnim udarima izraelske vojske koja brani okupirane teritorije, zauzete u ratu 1967. godine.

Pojas Gaze je 2005. predat palestinskoj vlasti, a dve godine kasnije svu kontrolu preuzeo je militantni islamistički pokret Hamas, rival pokreta Fatah koji upravlja Zapadnom obalom. Tako se često upada u grešku izjednačavanja Palestinaca sa Hamasom, što bi bilo isto kao i da sve Izraelce identifikujemo kao pristalice krajnje desničarskih uverenja premijera Netanjahua.

Superiorna izraelska armija dobiće rat, ali će cena pobede biti veoma skupa. Masovna ubijanja civila po Gazi, jednoj od najsiromašnijih enklava Bliskog istoka, okrenuće simpatije sveta od Izraela. Mnogi će shvatiti da ono što je Izrael prošao tokom nedelju dana – masakre i brutalna ubistva jevrejskih civila – Palestinci prolaze već duže od sedam decenija.

Konflikt neće biti rešen sve dok Palestinci ne dobiju svoju državu, složiće se mnogi svetski lideri, diplomate i analitičari, ali perspektive jevrejske i palestinske države u susedstvu sve su zatamnjenije judaizacijom Zapadne obale, na kojoj već živi pola miliona jevrejskih kolonista, dok obode istočnog Jerusalima, koji bi trebalo da bude glavni grad palestinske države, naseljava 200.000 Jevreja. Novi ratovi su izvesniji nego mir.

EU, ušećerena obećanja i nespremne države

Kako ove dve krize van našeg regiona utiču na proces proširenja EU? Ukrajinska direktno, bliskoistočna posredno.

Rat na istoku Evrope mobilisao je Zapad u jedinstveni front kakav davno nije viđen. Ostvarena je monolitnost u podršci Kijevu i odbijanju agresije Moskve. Srbija je odabrala jedinstvenu poziciju da se ne pridruži zapadnim sankcijama Rusiji, a ta ambivalentna pozicija svakako ima svoju cenu. Kalkulacija da će se rat skoro završiti i tako doneti olakšanje Beogradu na kratkom je štapu.

Ukrajina i Moldavija dobili su prekoredni status kandidata za članstvo u EU, što je Brisel navelo da se intenzivnije bavi Zapadnim Balkanom. To je dobra strana, a loša je što se ponavlja praksa ušećerenih obećanja koja se čuju još od Samita u Solunu pre dve decenije. Unija ponovo pokušava da kupi vreme. Ovoga puta na stolu je predlog francuskog predsednika da EU prvo mora da reformiše sebe, a tek onda da razmišlja o novim članovima. Perspektive otvorene pominjanjem 2030. deluju nerealno, a tome doprinose i zemlje kandidati od kojih većina, objektivno gledano, nije spremna za reforme, a kako bi se stvorilo prosperitetno društvo koje počiva na liberalnoj demokratiji.

Uticaj sukoba na Bliskom istoku je mnogo manji, pod uslovom da se Srbija drži po strani. Možda bi se mogle izvući neke lekcije iz potpisivanja Vašingtonskog sporazuma 2020, u vreme administracije Donalda Trampa. Na veliko iznenađenje Beograda, Izrael je posle toga priznao nezavisnost Kosova. Svako vodi politiku na osnovu sopstvenih interesa, ali kada to treba ostvariti u praksi, Srbija sebi dopusti da je ponesu emocije i mitovi.

No, da se u vremenima svih aktuelnih sukoba ne bismo zavaravali da je ranije bilo bolje, sledi citat Toma Filipsa iz knjige Istina: „Pomisao da smo nedavno ostavili za sobom nekakvo zlatno doba doslednog poštenja i strastvene odanosti tačnosti i dokazima je, da kažem otvoreno, najobičnije sranje.”

Tekst je prvobitno objavljen u 101. broju biltena Progovori o pregovorima.

Autor: Boško Jakšić

Spoljnopolitički komentator