Iste one granice koje su decenijama unazad otvarane u cilju stvaranja jedinstva evropskih naroda sada se zatvaraju kako bi se zemlje pojedinačno izborile protiv smrtonosnog virusa. Evropska solidarnost je na velikom ispitu. S druge strane, Kina izgleda, u očima mnogih, jača nego ikad. Kako se, u svemu tome, snalazi Srbija? 

Već početkom 2020. počele su do nas da dolaze priče o smrtonosnom virusu. Ali, taj virus se dešavao negde daleko – u Kini, u nekoj provinciji Hubei, gradu Vuhan, za koji mnogi od nas dotad nisu ni čuli. I slušali smo i čitali o strašnim ljudskim dramama, o hiljadama mrtvih, improvizovanim bolnicama, karantinu, zabrani kretanja, ali sve je to bilo daleko, na svaki način. Do jednog trenutka. Zahvaljujući globalizaciji, novim tehnologijama i današnjem, premreženom svetu, smrtonosni virus korona se prilično brzo raširio.

I stigao i u Evropu i Italija je premašila Kinu u broju preminulih, a po svemu sudeći premašiće je i po broju obolelih.

Međutim, tema ovog teksta nisu strahote kroz koje prolaze evropske zemlje već je to ovog puta način na koji je pandemija virusa korona stavila na test identitet i solidarnost EU naroda, Kina koja se vraća jača nego ikada do sada i pitanje gde je tu Srbija.

Puste priče o solidarnosti

U normalnim vremenima se, na nivou EU, propoveda o nacijama koje dele jedan, evropski identitet i zajedničke vrednosti koje svima donose mir i prosperitet, dok su u ovim, nesrećnim, sve te priče, brže nego što je to bilo očekivano, pale u vodu. Iako sam vrh EU nastavlja da govori o solidarnosti, o zajedničkom odgovoru i brojnim strategijama, praksa je, nažalost, drugačija.

Nije prvi put. U poslednje dve decenije EU su potresle dve, takođe, velike krize ‒ finansijska 2008. i migrantska ‒ 2015. godine. I tada se pokazalo da je zajedništvo ove zajednice vrlo upitno. Realna je bojazan da baš pandemija Kovida-19 ima potencijal da joj zada finalni udarac. Dok EU institucije još uvek nisu osvestile svoju ulogu u svemu ovome, nacionalne države ne pružaju pomoć jedna drugoj, jednostrano zatvaraju granice, zabranjuju izvoz medicinskih sredstava, međusobno se okrivljujući za posledice pandemije.

Dok je ekonomska kriza pred vratima, još jedna potencijalna pretnja stoji pred EU ‒ već postojeća problematika populizma i nacionalizma. Krize, videli smo, pogoduju jačanju desnih struja u državama članicama pa tako su i sada, kada su najveća očekivanja od nacionalnih država, u prvom planu populizam i nacionalizam. I to već tradicionalno, najviše u Italiji i Mađarskoj, zasnovani na pričama kako su virus u Evropu doneli migranti. Ipak, dok traje vanredno stanje, nezahvalno je govoriti o tome koliko će ovaj narativ imati odjeka.

Friend in need, friend indeed

S druge strane, kineske vlasti su pokazale svoju efikasnost u borbi protiv virusa. U kratkom roku mobilisani su svi medicinski resursi, naučnici i doktori, gradovi stavljeni u karantin, što to je dalo rezultat ‒ već nekoliko dana u Kini je broj novih zaraženih veoma mali. Kao eksperti u ovoj borbi, kineski naučnici, imunolozi i doktori nesebično dele sa ostatkom sveta svoja iskustva i greške u lečenju, organizuju konferencije i šalju ljudstvo i medicinsku i zaštitnu opremu u druge delove sveta. Kineske vlasti doniraju sredstva za borbu protiv virusa (20 miliona dolara Svetskoj zdravstvenoj organizaciji) i pomažu zemljama sa zdravstvenim sistemima pred kolapsom.

I sve pod parolom zdravstvenog puta svile, izgradnje međusobnog poverenja i produbljivanja saradnje u celom svetu.

Ipak, u diplomatskim krugovima se šuška da kineske vlasti imaju i druge motive. Time što je prva država koja se odazvala pozivima za pomoć iz najugroženije Italije i male Srbije, zadala je još jedan udarac EU i njenoj solidarnosti, a u izvesnoj meri i procesu proširenja EU ‒ jer, ko želi u zajednicu koja insistira na zajedništvu samo kad je dobro? Pored EU, ni Sjedinjene Američke Države ne gledaju blagonaklono na Kinu, oglušujući se na pozive za saradnju i oštrim narativom osuđujući svaki kineski potez u vreme krize.

Ali dok se svet bori s merama za ograničavanje prenosa virusa i unapređenje lečenja, Kina nastavlja da pomaže.

A gde je Srbija?

Novi virus stigao je i u Srbiju, donevši sa sobom, osim panike i straha, i bezbroj otvorenih pitanja koja su poslednjih godina gurana pod tepih ili su se provlačila između redova u izjavama najviših zvaničnika. Isticanje čeličnog prijateljstvo sa Kinom, „bratstvo“ s predsednikom Si Đipingom i sve jasnija prokineska propaganda u medijima, bacili su senku sumnje na našu proevropsku političku orijentaciju.

Da li postoji evropska solidarnost u vreme krize ili je ona postala, kako su kazali naši zvaničnici, samo „bajka na papiru“? Da li je oštra retorika zvaničnog Beograda prema Briselu preterana reakcija ili poruka o jasnom redefinisanju strateških pravaca naše spoljne politike? Da li nas je virus korona vratio ne korak već dva unazad na našem putu ka Evropskoj uniji?

„Istok na zapadu i zapad na istoku“ bila je krilatica srpske diplomatije decenijama. Ukratko rečeno i ničiji i svačiji. Politička igra koja je nekada možda i davala rezultate, sedenje na više stolica, čini se da polako bledi. U svakoj igri postoji vreme kada morate da odaberete stranu kojoj želite da se priklonite. Poverenje građana Srbije u Evropsku uniju i podrška pristupanju istoj godinama su u ozbiljnom padu. U poslednje tri godine sve manji broj naših građana vidi Srbiju kao deo evropske zajednice naroda. Veliko Makronovo „ne“ politici proširenja, i dalje otvoreno pitanje Kosova* ili/i nešto treće dovelo je do toga da velika većina građana Srbije na pitanje kada ćemo ući u Evropsku uniju odgovara: „nikada“. Čini se kao da smo zamrzli svoju ljubav prema Uniji.

Medijska slika poslednjih deset dana svela se na veličanje čeličnog prijateljstva sa NR Kinom, jedinom zemljom koja u ovom trenutku može da nam pomogne i jedinom zemljom na koju možemo da se oslonimo. Donacije koje dolaze iz Evropske unije provlače se sporadično. Deluje kao da se radi o odgovoru na kasnu reakciju Unije u slanju pomoći zemljama Zapadnog Balkana. Kriza za sobom povlače i rigorozne odluke. Da li je nestala evropska solidarnost kada su u pitanju zemlje Zapadnog Balkana, donošenjem odluke o restrikcijama izvoza medicinske opreme izvan Unije? Da li su zemlje kandidati ostavljene na cedilu na samom početku krize? Dok iz Evropske unije stižu demanti u vidu konkretnih brojki i rezultata, kriza se produbljuje, retorika prema zapadu pooštrava. Ostaje da se vidi da li je ta zaoštrena retorika Beograda samo trenutna ili će takav stav prevladati i u bliskoj budućnosti u kojoj, da ponovimo, sedenje na četiri stolica više nije opcija.

Evropska solidarnost i jedinstvo, u narednom periodu, biće na velikom ispitu. Virus korona samo je, čini se, otvorio Pandorinu kutiju. Nakon pandemije suočićemo se s novim izazovima ‒ iscrpljenim državama, oslabljenim ekonomijama i siromaštvom. Da li će evropska solidarnost i ovoga puta zakazati ili će se dići iz pepela kada najmanje očekujemo?

Bojana Džulović, Tamara Arsić 

 Beogradska otvorena škola