Samo potpuna vera u regularnost izbornog procesa može stvoriti odgovorne građane, jer osnovni način izražavanja njihovog mišljenja jeste putem izbora. Građani su odgovorni kada učestvuju na izborima, ali sa znanjem i garancijom da će ti izbori biti fer, pošteni i da su im podjednako dostupne informacije o svim političkim opcijama.

Odgovornost javnih vlasti bi trebalo shvatiti kroz njihovu transparentnost, dostupnost informacija od javnog značaja, javnu i pravnu odgovornost funkcionera, kao i otvorenost procesa donošenja odluka za učešće građana i drugih nevladinih aktera.

Koja je uloga civilnog društva u podsticanju stvaranja i održanja odgovorne vlasti?[1]

Civilno društvo može doprineti jačanju odgovornosti javne vlasti time što će vršiti različite vrste pritiska, bilo kroz direktan rad sa administracijom na svim nivoima vlasti ili kroz monitoring njihovih aktivnosti. Takođe, značajno je podizanje svesti javnosti o pravima i obavezama za dobru i odgovornu upravu. Međutim, na području Zapadnog Balkana čini se da se smanjuje prostor za rad i učešće civilnog društva u donošenju odluka, a samim tim i njegov potencijal za pritisak.

Prostor za odgovorne građane

Da bi, u jednoj demokratskoj državi, vlast bila odgovorna, trebalo bi da razmišljamo i o povratnoj odgovornosti građana. Ipak, ukoliko se stavimo u kontekst Zapadnog Balkana i Srbije ne možemo da se ne zapitamo – koliki je zapravo prostor za odgovorne građane?

Vlast oseća odgovornost onda kada je smenjiva. Suština odgovornosti svake izvršne vlasti je sistem kontrola i kočnica – kroz parlament i njegove odbore, nezavisne institucije (agencija za borbu protiv korupcije, poverenik za informacije od javnog značaja i podataka o ličnosti, zaštitnik građana itd.), kao i kroz aktivnost samih građana. Međutim, u svim ovim delovima sistema u Srbiji postoje problemi.

Na ozbiljne probleme u funkcionisanju Narodne skupštine ukazivala je Evropska komisija u poslednjem izveštaju o Srbiji, u kojem je navela da postoji hitna potreba da se kreira više prostora za dijalog između partija, da je vladavina koalicija vladajuće partije doprinela padu legislativne debate i parlamentarnoj kontroli egzekutive.

Ako ne postoji debata između partija u parlamentu, zakoni se donose po hitnoj proceduri, ako opozicija većim delom bojkotuje parlament, vlast kontrolom dnevnog reda ruši bilo kakvu smislenu debatu u parlamentu. Kako možemo imati odgovornu vlast u situaciji kada je parlament, kao osnovni mehanizam kontrole izvršne vlasti u svakoj demokratskoj državi, u stanju krize?

Takođe, parlament ostaje gluv i za mišljenja i izveštaje nezavisnih institucija. Od 2014. do 2018. godine, nijedan izveštaj Zaštitnika građana ili Poverenika za informacije od javnog značaja nije razmatran u parlamentu. Ove godine je bio razmatran izveštaj Poverenika, što se može dovesti u vezu sa objavljivanjem oštrijeg izveštaja Evropske komisije o Srbiji. Međutim, više se raspravljalo o ličnosti bivšeg poverenika Rodoljuba Šabića nego o sadržaju samog izveštaja, i to u sklopu nekih drugih tačaka dnevnog reda.

Samo potpuna vera u regularnost izbornog procesa može da stvori odgovorne građane, jer osnovni način izražavanja njihovog mišljenja jeste putem izbora. Građani su odgovorni kada učestvuju na izborima, ali sa znanjem i garancijom da će ti izbori biti fer i pošteni i da su im podjednak dostupne informacije o svim političkim opcijama. Oni ne mogu biti odgovorni i izlaziti na izbore u dobroj veri ukoliko nisu dobro informisani, ako glasaju pod pritiskom ili pod raznim drugim mehanizmima prinude.

Drugi način delanja građana su i protesti, koji traju u većem ili manjem intenzitetu u Beogradu od novembra 2018. godine, kao i protesti ljudi u manjim sredinama usmereni na lokalne probleme koji proističu direktno iz neodgovornosti nosilaca vlasti i neobaziranja na javni interes, kao što je protest protiv izgradnje mini-hidroelektrana na prostoru Stare planine. Međutim, nijedan od ovih protesta dosad nije naišao na sluh kod nosilaca vlasti, što direktno govori o izbegavanju odgovornosti prema građanima Srbije.

Treći način učešća građana je kroz civilno društvo, naročito kroz organizacije civilnog društva koje pokušavaju da izvrše pritisak na vlast pozivajući na odgovornost u mnogim oblastima i koje su pokušale da pokrenu dijalog između vladajućih stranaka i opozicije kako bi se izborni proces poboljšao. Civilno društvo mora se truditi da bude aktivno, održavati ove vidove pritiska i nuditi moguća rešenja.

Posrednik kojem se (ne) veruje

Od januara 2019. godine, veći broj opozicionih stranaka bojkotuje parlament, što narušava funkcionalnost ove institucije i obesmišljava demokratske procedure. Postoji inicijativa nekih opozicionih i vanparlamentarnih stranaka kojom se poziva Evropski parlament da posreduje u dijalogu između vlasti i opozicije.

Ujedno, uz posredovanje nevladinih organizacija održava se serija okruglih stolova na različite teme koje OCD prepoznaju kao problematične i kao prepreke za demokratske i slobodne izbore u Srbiji.

U ovom trenutku, imajući u vidu i nešto teži rečnik u izveštaju Evropske komisije, kojim EU pravi svojevrsni diplomatski pritisak, a kako se izvršna vlast pokazala nesposobnom da istinski razmotri zahteve opozicije i građana u vezi sa fer izbornim uslovima i slobodom medija, možda je i poželjna uloga Evropskog parlamenta. Ukoliko bi EP pristao da bude iskreni posrednik u ovom dijalogu, bez zadnjih namera u vidu legitimizacije postojećeg sistema tako što bi se opozicija odvratila od planiranog bojkota izbora, on bi možda zaista mogao posredovati približavanju stavova opozicionih stranaka vlasti i ukazati na to da demokratija nije samo vladavina većine već svih građana kroz različite mehanizme kontrola i kočnica.

Milica Mijatović, Beogradska otvorena škola