Pre nekoliko godina, u jeku afere o prisustvu aflatoksina u mleku, postavilo se pitanje koliko je hrana u Srbiji zaista bezbedna. U nekoliko navrata se menjala dozvoljena granica aflatoksina, da bi prošle godine, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede donelo je Pravilnik o izmeni pravilnika o maksimalno dozvoljenim količinama ostataka sredstava za zaštitu bilja u hrani i hrani za životinje kojim se vrednost aflatoksina povećava sa 0,05 na 0,25 mikrograma po kilogramu.

Ovaj problem prepoznat je i od strane Evropske komisije, koja je u izveštaju o napretku Srbije, kroz Poglavlje 12: Bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politikaupozorila da je dozvoljen nivo aflatoksina u Srbiji mnogo viši nego u Evropskoj uniji – čak pet puta.

Evropska agencija za bezbednost hrane ukazala je da su aflatoksini prepoznati kao kancerogeni i njihova prisutnost u organizmu tokom dužeg vremenskog perioda može biti opasna po zdravlje, te da je zato neophodno da se njihovo prisustvo u hrani smanji što je više moguće.

Međutim, donoseći ovu odluku Ministarstvo je istaklo da većina gazdinstava u Srbiji nije spremna za oštrije evropske standarde.

Pomenuti Pravilnik bi trebalo da se primenjuje do kraja novembra 2018. godine, pa se postavlja pitanje – da li će nakon isteka tog roka Ministarstvo doneti pravilnik koji će u potpunosti uskladiti ovu oblast sa pravnim tekovinama Unije ili će Srbija i dalje ići linijom manjeg otpora.

Doktor veterinatrske medicine Dejan Maksimović, iz Ekološkog centra „Stanište“ iz Vršca, za European Western Balkans objašnjava da se Srbija obavezala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) da postepeno uskladi zakonodavstvo sa sadašnjim i budućim zakonodavstvom EU, počevši od dana potpisivanja SSP-a.

“To znači da će Srbija celokupno zakonodavstvo EU, pre ili kasnije usvojiti, i što je posebno važno, sprovesti u praksi, uključujući i direktivu o maksimalnom nivou određenih kontaminirajućih materija u hrani, koja između ostalog, propisuje dozvoljen nivo aflatoksina u mleku. Dakle, nije pitanje da li će, već kada će se usklađivanje dogoditi”, kaže Maksimović.

Međutim, on ističe da primena direktive o nivou aflatoksina može, ali ne mora ugroziti domaću proizvodnju i da to zavisi isključivo od Srbije.

“Ministarstvo poljoprivrede i stručna javnost moraju ispitati i argumentovano proceniti koliko je potrebno znanja, novca i drugih resursa za primenu direktive, i da li će njena brza primena ugroziti domaće stočare. Ako to jeste slučaj, onda se moraju odrediti i sprovesti edukativne, tehnološke i finansijske mere za otklanjanje ovih rizika”, napominje Maksimović za EWB, i upozorava da ukoliko u ovome zakasnimo, naši proizvođači bi mogli da osete posledice.

Kako bi se srpska hrana našla na tržištu Unije, ona mora da prilagodi svoje standarde evropskim, a koristi toga su brojne. Maksimović smatra da je glavna prednost pristup zajedničkom evropskom tržištu.

“Ukoliko naši proizvođači ispunjavaju sve propise i standarde EU, oni postaju konkurentni i mogu svoje proizvode ponuditi evropskim potrošačima. Ukoliko ih ne ispunjavaju, na tom tržištu ne mogu se ni pojaviti, jer bi bili nelojalna konkurencija proizvođačima koji uslove ispunjavaju”, objašnjava Maksimović.

On dodaje da je tržište CEFTA na kojem naši proizvođači mogu plasirati svoje proizvode, malo i siromašno, ali i da će ga trend smanjenja broja stanovnika u članicama CEFTA, učiniti još manjim.

“Zato je strateški važno da naša poljoprivreda izađe iz okvira siromašnog tržišta od 20 miliona potrošača i pojavi se na bogatom EU tržištu od 520 miliona potrošača. Bez prilagođavanja zahtevima i standardima tog tržišta, to nije moguće”, kaže Maksimović i ističe da će, u slučaju da Srbija postane članica EU, srpski proizvođači imati pravo na subvencije iz poljoprivrednih fondova EU.

On objašnjava da subvencije služe i tome da evropske proizvođače zaštite od konkurencije iz SAD, Južne Amerike, Kine, Rusije i drugih poljoprivrednih sila kao i da se može proceniti da bi iznos ove pomoći bio “4 do 5 puta veći nego što Srbija sada izdvaja iz svog budžeta za iste namene”.

Međutim, da bi ovo postalo moguće u doglednoj budućnosti, moraju se uzeti u obzir i klimatski faktori, koji Srbiji ne idu na ruku, kada je u pitanju ova oblast.

“Zbog klimatskih uslova, naša zemlja ima i uvek će imati veće probleme sa aflatoksinom, za razliku od država zapadne i severne Evrope”, ukazuje Maksimović i ističe da vreme do članstva u EU treba da se iskoristi na prilagođavanje za ispunjenje standarda, te da u tom slučaju ne bi trebalo da bude problema sa primenom regulative.

“Srbija je zemlja kvalitetne i ukusne hrane, a ispunjenjem EU standarda naši proizvođači će dobiti još više na kvalitetu, unaprediće proizvodnju, postaće konkurentniji i imaće pristup EU tržištu. Na ovo ne treba gledati kao na novu obavezu i trošak, već kao na novu priliku za razvoj i unapređenje proizvodnje”, zaključuje Maksimović za EWB.

Osim oblasti koja se bavi bezbednošću hrane, poglavlje 12 obuhvata i veterinarsku politiku, stavljanje na tržište hrane hrane za životinje i sporednih proizvoda životinjskog porekla, bezbednost hrane za životinje, fitosanitarnu politiku i genetički modifikovane organizme. Na taj način, EU sprovodi politiku “od farme do trpeze”, odnosno nadzor nad lancem proizvodnje, prerade i distribucije hrane, sve do potrošača. Time se obezbeđuje visok nivo zaštite zdravlja ljudi i životinja i smanjuje mogućnost nastajanja situacija koje bi dovele u rizik.

Izvor: europeanwesternbalkans.rs