Na stranicama Peščanika je pre nekoliko dana bilo reči o tome da je izložba „Necenzurisane laži“ koju je organizovala vladajuća stranka kako bi dokazala da je Srbija medijski najslobodnije mesto na svetu, zapravo samo cover page za različite ozbiljne mahinacije premijera i vlade kojoj je prestao mandat. Podsetimo, Narodna Skupština koja je izabrala ovu vladu je raspuštena još trećeg marta. To znači da se vlada, i inače sklona cover page pristupu, već pet meseci ljuljuška u dodatnim blagodetima vladanja bez polaganja računa bilo kome (a pogotovo ne građanima koji su je birali na pretprošlim izborima).

Treba zapaziti da se ozbiljnost mahinacija koje se odvijaju iza dimne zavese (bila to izložba ili nešto potpuno drugo) donekle može oceniti i odlikama same te zavese: što su radnje zamajavanja pogubnije po demokratski poredak i otrovnije za slobodnu reč, to su događaji iza zavese još opasniji po demokratiju i slobodu. Jedan od događaja koji se odigrao u postizbornom vakuumu jeste usvajanje vladine Uredbe kojom je omogućeno obeležavanje podataka kojima raspolažu organi javne vlasti oznakom „službeno“.

Podsetimo ovde da je oznaka „službena tajna“ iz domaćeg pravnog sistema uklonjena još 2009. godine. Godine 2013. je, zbog pokušaja Ministarstva unutrašnjih poslova da određene sadržaje iz skrininga u procesu pridruživanja Evropskoj uniji proglasi „službenom tajnom“, reagovao i Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. On je tada takođe potvrdio da je službena tajna daleka prošlost domaćeg pravnog sistema.

Zakon o tajnosti podataka, usvojen te iste 2009. godine, omogućio je novu kategorizaciju tajnih podataka. Oni mogu biti označeni kao „interni“, „poverljivi“, „strogo poverljivi“ i „državna tajna“. Zadatak ovog zakona je bio da u najvećoj mogućoj meri ukloni prostor za diskreciono odlučivanje vlasti o uskraćivanju podataka kojima raspolažu, određujući jasne kriterijume koji moraju biti ispunjeni da bi se neki podatak proglasio tajnim. Ti kriterijumi se mogu svesti na nastanak neotklonjive, teške, ili „obične“ štete po interese zemlje (oznake „državna tajna“, „strogo poverljivo“ i „poverljivo“) i nastanak štete za rad određenog državnog organa (oznaka “interno”). Takođe, odluku o označavanju podataka tajnim može doneti relativno uzak krug ljudi i to pisanom i obrazloženom odlukom.

O svemu ovome govorimo zbog (Ustavnog)^[1] pravila da svaki građanin ima pravo na pristup podacima koji su u posedu javnih vlasti. Ovo pravo može biti ograničeno izuzetno, u skladu sa opštim pravilima o ograničavanju ljudskih i manjinskih prava – ona mogu biti ograničena zakonom ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Građani ovo svoje pravo, pored Ustava, crpe i iz zdravorazumske činjenice da su javne vlasti dužne da rade u njihovom najboljem interesu, što se jedino može utvrditi ukoliko su svi podaci potrebni za procenu tog rada javno dostupni.

Kako vladajuća većina i njen lider od najpogubnijih ideja retko kada odustaju (poput decenijske želje da kontrolišu medije ili opsesije da prenesu Teslinu urnu u pravoslavni hram), usvajanjem Uredbe o kancelarijskom poslovanju (i pratećim Uputstvom o njegovoj primeni) iznova se uvodi pojam službenog tajnog podatka. Da bi on bio označen na taj način, dovoljna je samo jedna stvar – da onaj ko njime rukuje oceni da je on „po svojoj prirodi posebno osteljiv“ ili da zahteva „ograničenu distribuciju“. Dakle, namera Vlade je da, mimo Zakona o tajnosti podataka, podzakonskim aktom uvede posebnu oznaku tajnosti. Pritom, za označavanje određenog podatka novom oznakom tajnosti potrebna je samo diskreciona i fluidna procena pojedinca da je taj podatak „osetljiv“. Kako stvari stoje, o toj proceni ne moraju da postoje ni pisani trag ni obrazloženje.

U pravnom smislu, ovde postoje najmanje dva krupna problema. Prvi je već spomenut i u pitanju je činjenica da je vladi i njenom premijeru prestao mandat. Naime, do izbora nove vlade, postojeća može samo da vrši poslove određene zakonom.^[2] Koji je to zakon odredio da je vlada dužna da pitanje tajnosti podataka uredi Uredbom? Odgovor je – on ne postoji. Baš naprotiv, Ustav određuje da se prava građana mogu ograničiti samo zakonom, ne i podzakonskim aktom. Ovo ujedno predstavlja i drugi veliki problem vladinog postupanja.

Da stvar bude još lošija, svoju Uredbu vlada je ekspresno primenila usvajanjem izmena i dopuna Zaključaka o postupanju državnih organa u procesu pregovora o pristupanju Evropskoj uniji. Tako se, od juna ove godine, pregovaračke pozicije i podaci iz pristupnih pregovora po pravilu označavaju novom oznakom „službeno“. Tek izuzetno, one će biti označene oznakama određenim Zakonom o tajnosti podataka. Detaljno o rešenjima novog zaključka je već pisala Beogradska otvorena škola. Ovakvim pristupom se u potpunosti zaobilazi pravilo da ograničenje prava na pristup informacijama od javnog značaja mora biti izuzetak, a ne pravilo. Isto tako, zanemaruje se činjenica da je većina informacija u postupku procesa pridruživanja izuzetno važna za javnost i budućnost zemlje.

Logika novog rešenja je jasna – tzv. službeni podatak može biti bilo koja informacija koja može pokrenuti pitanje svrsishodnosti poteza vlasti ili njihove odgovornosti. Jer, zašto bi bilo ko rizikovao još neku izložbu? Naime, dobar deo kritičara vlasti, odnosno eksponata, svoje kritike zasnivao je na dostupnim podacima o radu vlasti. Između ostalog – i u procesu evropskih integracija.

Naša situacija je, dakle, sledeća. Otvorena su poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (pravda, sloboda i bezbednost) u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Ovo otvaranje su pratile glasne konstatacije vlasti da „smo učinili sve što je do nas“ da dostignemo visoke kriterijume vladavine prava, unapređenja nezavisnosti sudstva, efikasnosti i profesionalnosti policije. Odlaganje otvaranja poglavlja je tumačeno kao „evropska samovolja“ ili „hrvatska osveta“. Kako stvarnost svakodnevno demantuje napredak koje naše vlasti same sebi pripisuju, one su pronašle adekvatno rešenje. Protivno Ustavu i mandatu vlade, one će sve podatke koje svedoče o ovom jazu između stvarnog i zamišljenog, otkloniti označavanjem „osetljivih“ podataka tajnim. Ovakvim rešenjem je, po ko zna koji put, prekršeno bezbroj pravila na kojima mora počivati jedno uređeno društvo. Možemo se uzdati da će na ovo reagovati Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Od Ustavnog suda smo odavno digli ruke. Zato jedino preostaje da, ako već ništa drugo ne možemo, ne dozvolimo da ovakve stvari prođu nezapaženo ili još gore – budu predstavljene kao uspeh i napredak.

Izvor: Peščanik.net